Златна књига

Настина свадба, сабља и кремански пророк Тарабић

До вечери глас је обишао чаршију седамнест пута и сваки пут је био богатији новим бојама.

Дама је, миришући неке соли за подизање из нервне узрујаности, пријатељицама описивала тај барбарски акт и коментарисала је да је то катализатор који ће покренути латентну неизвесност живљења на овим просторима.

- Јао. – звецнула је њена школска другарица и повремена љубавница Сузи. – А какав је?

- Голем. Прљав. Сиров. Длакав. – рекла је узнемирена. – Свиђа ми се.

Тоша Слепац је епски ширио причу пред неколико окупљених комшинки, што га је одвело у СУП на краћи јавни наступ.

- Луда Наста. – одмах је реферисао. – Она га зна.

- Како изгледа? – интересовао се иследник са обећавајућим надимком: Елиот Нес.

- Откуд знам. – слегао је Тоша раменима. – Слеп сам.

- Да, да. – незадовољно је потврдио Несаломиви.

Луда Наста је дала Милану Таксисти трипут више пара него што је потребно за туру до Прашиновца.

- Стави у Мунигузову собу. – наредила је одлучно. – И буди поуздан.

Запорожац је из така упалио, што је за тај примерак била неуобичајеност и нестао из видокруга.

- Здраво, Насто. – јавио се Елиот Нес.

- Просац – окренула се Наста озарено. – Тешко ћеш добити моју руку од драгих родитеља – мртви су.

- Не тражим твоју руку, већ ме интересује ко је убио Ћефа и Ленда и разбуцао трафику.

- Просац. – певушила је Наста. – Исто просац, из великих даљина, преко седам мора, преко седам гора

- Добро. – уздахнуо је Несаломиви. Много добро.

Већ предвече бабама кадрим да излију страву битно је скочио промет.

И те хладне ноћи у Титовом Ужицу се одигравало мноштво важних процеса – неких који ће бити пресудни за шездесетак година као што је рушење димњака на кафани "Конго", што ће низом узрочно – последичних веза резултовати изненадним самоубиством сина познатог Панића првог дана пролећа 2051. године, и неких чији ће резултати врло брзо изменити стварност, нашим малим животима много битнијих. Јер, шта је финансијска криза тридесет седмог столећа према синошњем сукобу са вољеницом?

Докле је полиција водила истрагу, не одбацујући ни извештаје о голом човеку снажне грађе који је го прошетао кроз град претходне ноћи, на необјашњив начин прошао поред увек будног обезбеђења постављеног на прилазима алхемичаревом дому, на Прашиновцу, ех, некад богатом, сиротиња се спремала за тулум о каквом је целог живота сањала.

Милан Таксиста је правио туру за туром и довозио гомиле хране и пића, увек богато преплаћен од чаршијске гологузије.

Цигански оркестар "Нова калафонија" је добио први исплатив ангажман после легендарне свирке у приватној кафани на ибарској магистрали, која је трајала девет дана из бесплатну храну и пиће за све намернике. (То је финансирао доларима амерички фабрикант ужичког порекла. Локал "Две секире" је темељно растурен и власник је по завршетку забаве позвао тешку механизацију, срушио објекат и затрпао, подигавши накнадно једини надгробни споменик угоститељском објекту на планети. Сазидао је други преко пута.)

Уцвељени Гњавеж је одлучио да прокопа пут из депресије у коју је упао после очеве смрти, што због блискости, што због непрестаног мајчиног оптуживања, и изашао у свет. Вратио се у светове очајања експресно – Шарена Мима је већ плесала гузицом по тепиху под вођством певача локалне групе са изгледом да некад сними плочу. Шарена Мима није волела тужне и патетични разговор је скоро убио младог Ивандића.

Дојчило и његов другар Раде Јањац су из мрака меркали кућу локалног политичара на федералном нивоу, пусту као душа терористе, као срце чувара затвора.

Чучали су у шикари бар два сата и Јањац се мало осмелио:

- У Београду је, рекао сам ти.

- Нема чувара?

- Пандури повремено наиђу и шацну.

- Аларм?

- Могуће. Ући ћемо кроз подрум. Јебига, рекао се да ти нема живота ако посао не завршиш. И ако нас затворе, бићемо безбедни.

- Много је гадан. – уздахнуо је Дојчило. – Изгледа да је он истребио она два пуба.

- Подсети ме да га частим пићем. – Раде је полако кренуо кроз неговану башту.

Било им је зима.

Прозор за убацивање није био неки проблем – по вилама на Златибору и Тари су добри изучили тихе методе за улазак без позива.

- После вас. – рекао је Јањац.

- Баш ти хвала. – кисело је одговорио Дојчило и провукао се избегавајући крхотине стакла.

Два кратка бљеска батеријском лампом су им потврдила да је место занимљиво: стотине боца педантно положеног вина, баштенске машине довољне за одржавање свих зелених површина града и много окованих сандука.

- Биће посла. – звизнуо је Раде.

- Не вечерас. Прво сабља.

Отворили су врата која из подрума воде у кућу и укочили се очекујући да заурла нека сирена. Ништа.

Опет два бљеска, кратка, и два тамнопута другара се зевнули као да им је ојачи боксер прецизним ударцем погодио плексус и оставио их немоћне да удахну мало ваздуха.

- Али-Баба. – шапнуо је Дојчило и опет упалио лампу, лудачки смело.

А слика, а намештаја, а технике. А златних чаша са старих српских дворова, а трофеја и оружја по зидовима.

- Кад сам био председник омладине месне заједнице, сви су ме зајебавали и говорили да нема леба од политичарења. – прогутао је Јањац пљувачку.

- 'Ајде. – мрднуо га је друг. – Видео сам Димискију.

И стварно, на северном зиду, између саксонског мача и позлаћене винчестерке, била је окачена сабља из Дамаска. Оштра, лепа, од хиљада листића метала скована.

- Живећу. – одахнуо је Дојчило.

Та изјава је већ спадала у област средњорочних прогноза, што је ђаволски незахвалан посао, нарочито у ово време изненађујућих збивања и обрта. Живеће до даљњег. Или: док се другачије не нареди.

Напунили су џакове са ознаком Поште Уједињеног Краљевства, ко зна како залутале у ове крајеве, и вратили се истим путем.

На једном мрачном делу пута испред Белог гробља, где се већ могла чути урнебесна свирка "Нове калафоније", Дојчило је стао, извадио сабљу из џака и рекао:

- Сакри остатак негде. Најбоље у сламарицу моје Бабе – прабабе.

И тек што се Раде Јањац спојио са мраком и Дојчило кренуо на забаву и спасење живота, тренутно, наишао је изгубљени Гњавеж, угледао сабљу и стао к'о жаба испред змије.

Дојчило је прво помислио да ће га балавац цинкарити мурији и пустио мозак у погон.

"Немам рачуна да га кољем". Закључио је и боље се загледао – дечко је очито био пукнаја.

- Шиш. – махнуо је сабљом и Ивандић млађи, сад најстарији се тргао као да је пламен ка њему сукнуо.

Дојчило је дигао руке и отишао на Прашиновац.

Гњавеж се колико – толико укључио десетак минута после шверцеровог одласка, не сећајући се ни да је Циганин био ту, ни да је имао сабљу у рукама. Знао је само за сопствено самосажаљење у које је његова психа са задовољством укорачила.

У једној од старих кућа налазила се такозвана сала са столом и клупама, правом славском софом, и ту је било врели, сито, пијано и разиграно. Дојчило се мало смркао кад је видео своју суђеницу како са мамом игра на једном столу испред страшног брка. Музиканти су кидали струне, воштећи помамно – из јагодица им је крв текла.

- Ево. – спустио је шверцер Димискију пред Марка.

Големи човек је устао и зауставио музику.

Узао је сабљу и осетио да лежи као да је за његову шаку прављена, фијукнуо неколико пута по ваздуху и, помало неочекивано, форхендом пресекао славску свећу са хартијаном сличицом св. Јована.

Стајала је.

Млада је пришла, сагела се и подигла одсечени део, показујући зловољно.

- То ти је та – рикнуо је Марко.

Урнебес је тек сад почео.

Ревносни полицајац Мијо Цврчак је дошао до извора буке установљеног на основу пријава неколицине грађана и на улазу у двориште налетео на Пелета.

- Пеле, шта је ово?

- Неки богаташ је севнуо лову да направимо свадбу за Луду Насту. Набавили смо и младожењу, такође пукнају.

- Има ли сумњивих?

- Колико хоћеш – одушевљено је рекао клошар.

- Добро, добро... – уморно је подигао руку Цврчак. Смањите галаму. И није лепо да се спрдате са сиротанима на тако груб начин.

Доста касније, Марко се извукао, прошао крај групе веселих клошара који су клошарењем покушавали да продру у унутрашње светове и пошао ка вратима са намолованим ружама и анђелима. Ту га је, по брзом договору очима, чекала млада станарка – ђак из Прибоја, гола и спремна за све слатке грубости.

Тихо је притиснуо кваку надоле, ушао и затворио врата за собом.

Погледао је збуњено – то никако није могла да буде ђачка соба. Пружала се стотинама метара, имала стења и реку са водом уљаног изгледа и била обасјана плавичастом светлошћу.

Пошао је напред, и ишао неколико минута, све док није дошао до човека обученог у сељачко рухо загледаног у непрозирну воду.

- Ко си ти? – питао је Марко.

- Милош Тарабић, кремански пророк.

- Ко поручен. – сео је јуноша на камен поред тог смиреног човека.

- Можда и јесам.

- Је ли твоје пророчанство, закопано испод Дома ЈНА, Златна књига.

- Како за кога. – насмејао се Милош. – Некоме може бити и Црна књига.

Марку још глава није функционисала како би желео и због тога није волео двосмислене разговоре.

- Је ли још онде закопана?

- Јесте, ма где то сада било. – одговорио је Милош пристојно и показао ка тамној течности. – Видиш ли златну рибицу.

- Не видим.

- Не видиш живот у непрозирном; нећеш бити пророк.

- А хоћу ли наћи Златну књигу?

Ако будеш довољно упорно и за себе тражио.

Тад им је пришао човек сребрног сјаја обучен у хаљине боје дима, сав ваздушаст и без јасно дефинисаних граница. Изгледало је као да је прелаз између њега и ваздуха постепен.

- А ко си ти? – зачудио се Марко.

- Милош Тарабић.

Јунаку је свега било доста.

- А ко је онда овај? – показивао је на сељака.

- Милош Тарабић. У ствари, слика Милоша створена мислима доконог народа.

- Значи, не важи оно што ми је причао.

- Важи. – рекао је сељак – Милош и разградио се.

- Па, можемо тако рећи за неке ствари. – сложио се Милош Тарабић. – Пођи за мном, показаћу ти пут до Златне књиге.

Окренуо се и заклизао камењаром, а Марко је пожурио за њим.

После стотинак метара Милош се претворио у пласт сребрног сјаја, скупио се у шаку сјаја и полетео ка звезданом небу.

- Где ћеш? – завапио је Марко. – Зашто си ме слагао?

- За мном, показаћу ти пут. – глас се чуо одасвуд.

- Не могу

- Онда за тебе и није Златна књига. – помирљиво је рекао глас и светла груда је ишчезла међу звездама.

Доле је остао сам крик избачен из снажних груди непосредно пре онесвешћивања.