Лаки тренинг црне деснице

Зврррр.

Спавач ушушкан у топли сендвич два ћебета и дебелог јоргана се мешкољнуо, сврстао звук у прикладни сан и јаче стегао очи.

Зврррр.

Намрштио се, скупио у положај фетуса и лице му је попримило туробни израз човека свесног где се налази и шта звоњава симболизује.

На треће звоњење телефона Елиот Нес је извукао руку испод топлих покрова, испсовао неког, три пута поновио да нема ни сат како је легао и појавио се у канцеларији за двадесет два минута.

"Да сам знао, не бих устајао." проклео је у себи видевши да му је просторија пуна непознатих људи.

- Ово је штаб. – просто је рекао друг Моша. И не гунђај због премало сна, ја нисам ни спавао. Већ после наше уличне пуцњаве сам поднео неугодне рапорте и примио наређење за хитан састанак.

Погледао је ћутке ка младом човеку кратке, црне косе и наочалима са металним оквиром.

- Ванредно стање. – рекао је непознати. – Све саобраћајнице су под контролом. Сви који одлазе и долазе морају бити легитимисани.

На врата је журно ушао Тодор.

- Извините што касним. – оправдавао се. – Председник општине је већ на путу према Ужицу.

- Идем експедитивно. – цвикераш је отворио фасциклу.

Тодоре, ви сте били надлежни за културу шездесетих година и знате доста.

Син отаџбине и муж покојне жене је потврдио констатацију надајући се да није дошло време полагања рачуна, од чега је већ дуго страховао.

- Пронађите све податке о рушењима на Слануши, Каменом кориту и Ракијском пијацу и уз помоћ одговарајућих служби уђите у траг сваком раднику, сваком предмету.

Тодор је отворио уста.

- Велики је то посао. – рекао је стегнутог грла.

- И хитан. – хладно је саопштио шеф штаба. – Податке о алхемичару смо већ узели из канцеларије. Уверен сам да се не љутите.

Функционер је само одмахнуо главом.

- Слободни сте. – наставио је млади човек. – Инспекторе, за вас није битно шта су наши највећи умови закључили и можете одмах прећи на задатак: испитајте Рада Јањца и оног назови-кустоса Радована Лакиће. Најкасније до десет сати хоћу исцрпан извештај. Прекорачење службене дужности може се толерисати ако извештај буде потпун.

- Разумем. – мрднуо је Несаломиви главом.

Изашао је напоље заједно са Тодором и осећао се будније него икад у животу.

- Шта је ово, друже Тодоре? – питао је кад су изашли на неумољиви снег. – До пре месец дана све је изгледало нормално, а онда је овај град искочио из колосека... Као неки заједнички кошмар...

- Не знам. – друштвено-политички радник је био сломљен као чачкалица под зубима кондуктера "Ракете" кад му путник затражи кусур. – Знам само да је наша мала оаза изложена свету и да више никад нећемо решавати спорове људским договором...

Отишао је према службеном возилу и Елиота је обузео осећај да им је судбина једна, недељива, без обзира на претходне разлике у моћи, богатству и броју улизица.

Поред неког од добро издубљених нервних токова његовог окошталог пандурског мозга бљеснула је нека злокобна идеја, идејица чак, једна од оних што се чине тешким устајања и рађању питања о смислености свакодневног табања кроз живот.

"На посао" стегао се и дотерао мисаоне токове под конац, како то већ за службу треба.

Отишао је ка Царини и склептаним кућицама циганског насеља на једном лакту Ратарске улице не слутећи ни на моменат да је Раде Јањац у стану Мице Прангије и Мице Двиске, намамљен трљкањем прелепе Јелене о његове препуне панталоне и узбудљивим осећајима.

- Немој – кукао је Циганин.

Муса се сулудо насмејао и јаче му је стегао руку око тамног врата.

- Певај. – шкрипнуо је.

Раде Јањац је кркљао и колутао очима док је резерва ваздуха у плућима трајала, а онда је махнитим потврђивањем главе дао знак да пристаје на сарадњу. Муса је попустио стисак.

- У очима кријем тугу.... – запевао је Циганин дрхтавим гласом.

- Хахахахаха Знаш ли шта те чека сад?

- Немој, молим те. – заплакао је Јањац. – Знам шта ме чека ако ти кажем... Мој Друг Дојчило...

- Јебе ми се за Дојчила. – уозбиљио се Муса и унео му се у лице. – Ја ћу ти кидати део по део тела све док не кажеш ко ти је рекао где можеш да нађеш овај мач.

Сечиво је синуло и Раде је мислио да ће изгубити свест од ужаса.

- Мими из Музеја. – шапнуо је.

- Добро је. – засијале су Арбанасове очи. – Врло добро. Нећу ти кидати удове.

И био је милостив у границама својих могућности: пустио га је и страшни мач је сикнуо растављајући несрећног Циганина са главом за сва времена.

- Добар тренинг за Марка. – задовољно је брисо крваво сечиво.

Мица и "Пета Колонија" су схватили у шта су се упетљали док су убацивали обезглављено тело у џак, бацали га у Ђетињу и с гађењем чистили крв која је попрскала целу просторију.

- Свето, неће ово на добро изаћи – злокобно је пророковао Жвало. – Прикривање убиства се неће свидети милицији без обзира на наше услуге Елиоту Несу.

- Знам – мукло је потврдио Кланцара. – И овај нови бесмртник је много брз... Смислићемо нешто...

И одмах је знао да га ни сто година смишљања неће избавити са пута којим је чврсто кренуо.

Радован Лакић Трули, звани Мими и 3М, откључавао је врата Музеја цупкајући од хладноће – и поред поодмакле зиме није одустао од своје концепције ношења тенис патика у свим метеоролошким и друштвеним условима.

Покушавао је да се сети шта је то важно ноћас сањао: бројеве за Лото, доспеће писма из иностранства које мења слику његовог оскудног света или брачну понуду неке добростојеће маторке.

Ушао је и сео прибијајући се уз радијатор.

"Седам, двадесет два, пет..." покушао је. "Не, то није био лото"

- Здраво, Мими. – рекао је нечујни Елиот Нес. – Нисмо се дуго видели.

- Несаломиви – крикнуо је 3М.

Одмах је знао шта је сањао: покојну бабу Вишеславу како га зове да крене са њом ка Великој светлости поновног рођења.

- Шта ти имаш са Дојчилом?

- Ванбрачно дете.

Пукао је шамар.

- Пријавићу те. – несигурно је рекао Радован Лакић Трули и попио још једну поштену шамарчину.

- Је ли Дојчило набавио Марку сабљу по твом упутству? Виђен је у Музеју, а то, признаћеш, није нормално понашање за једног шверцера.

- Хтео је да поклони Музеју први југословенски видео-рекордер. – одвалио је Мими неконтролисано.

Пљус.

На вратима из Несаломивог указала се црна сенка, огромна, бескрајна и човечуљак је помислио како не би било сулудо да свисне на месту.

- Добро бијеш. – рекао је Муса подземним гласом.

Елиот Нес није размишљао: окренуо се потежући пиштољ.

И док је пуцао знао је да прави велику глупост, а и да ништа паметније није могао да учини: Арбанасово тело се трзало, лицем је полетео болни израз али је зли осмех остао на крају.

- Хахахахаха

Полако је извукао мач и ставио га пред лице. Несаломиви би се могао заклети да је чуо дубоку вибрацију, црну, а била је то само песма мртвих душа које су га већ данима чекале.

- А сад ја. – рекао је Муса.

Направио је лук мачем и још једна глава је зачуђено напустила тело.

Муса је сео на сто не обраћајући пажњу на бацакање трупа и шикљање крви.

- Нисам чуо. – рекао је тихо Мимију. – Ко ли је то саветовао Цигане где да потраже старе и лепе ствари

3М је помислио да би било време да постане Прави човек и умре часно, не пристајући на сарадњу са тим зулумћаром и одмах одустао – тај трачак наде у милост је многе до сада претворио у пихтије.

- Код Тодора има доста тога. – прогутао је ту проклету лопту која се гњездила у грлу. – Имао је контакт и са алхемичарем Макаријем...

Муса је саслушао где тај станује, каква је кућа и колико људи је обезбеђује и одсекао још једну главу.

Био је презадовољан прецизношћу реза и елеганцијом кретања руке.