Зора хероја

И док је вила дрхтаво силазила мрачним степеницама не успевајући да мисли о намерама и последицама, Марко је пришао шачици јада окупљеној око тамног ковчега.

Размишљао је да их исече као репу због многих заслуга, размишљао и одустао.

- Разлаз. – мрднуо је брком.

Нису се захваљивали. Ишчезли су кроз пролаз ка сплету уличица у ком су често заметали траг у стара добра времена бежаније пред Елиотом Несом.

Знали су да им је живот малочас висио о длаци, али нису било претерано уверени у коначно избављење, с разлогом: у поподневу зимског дана који се ушуњавао на излогу туристичке агенције појавиће се оглас за организован шопинг у Истамбулу на који ће се скупно пријавити, жељни удаљавања и мириса Капали чаршије.

Отпутоваће у четвртак, са Мицом Прангијом и Мицом Двиском, Радом и Младом у потрази за новим извором финансија, Пелетом, Пилотом и Звездочатцем са првим пасошима и групом милиционера награђених са накнадом у висини два лична дохотка због "храбрости" испољене у сложеној ситуацији и немилим догађајима.

Вођа пута биће Тоша Слепац, хонорарно, и ући ће у нову мистерију: аутобус никад неће стићи до границе, нити ће бити пронађен било какав траг докад је света и века.

Опет ће причати све и свашта, и многи ће знати оно што је непојмљиво.

А те ноћи, сви који су могли гледати посматрали су сусрет Марка Краљевића и Лепе Јелене.

- Не можеш ми ништа. – цвокотала је. _ Не можеш ме чак ни повредити.

- И нећу. – мирно је рекао Марко. – Ево ковчега. Кажу да ће се отворити само ономе коме треба да се отвори.

Имао је осећај...

(Вила је пришла, слабо верујући да јој противник даје такву прилику, и раширила прсте скупљајући енергију.)

Да..

(Ухватила је рукама по пропису и палчевима гурнула засуне.)

Неће отворити, поред осталог и зато што није ни тражила већ пуштала друге да јој донесу готову Тајну.

- Иииииии. – цикнула је немоћно и пала.

- Све је било узалуд. – рекла је уз осећај да понавља нечије разочарење.

- Може се урадити нешто. – лукаво је рекао Марко. – Али не овде.

Упитно га је погледала.

- Девојчице, – ухватио је голу мишицу и помогао вили да устане – пођимо до Старог града.

Упртио је ковчег на раме и пошли су пут зграда као да иду у боље сутра.

- Шта да радимо? – питао је неко скривен неког скривенијег, – Пуцњава не вреди.

- Нека иду. Војска је горе.

Како су поред које зграде промицали, светла су се палила и мрави су навлачили тканине намењене заштити од климе и распознавању и истрчавали напоље. Телефони су зврчали, аутоматска централа је шенула од преоптерећења својих електричних нерава.

Горе, на Старом граду, неке страже су одмах пуцале, неке викале "Стој", задња их је пустила на миг далековидног командира.

Ужице је врило.

Прошли су уском стазом, Марко напред а Нова Мица врло сужене свести и загледана у ковчег позади, и пре изласка на шири део прошли поред закамуфлираног Фатмира.

- Бизмилах – узвикнуо је из неутврђеног разлога и гаром од спаљене џамије Ебу'л Фетха чуваном на скровитом месту комплетирао црни круг пречника десетак метара,

Вила се дивље окренула око себе и утекла до средине круга.

- Растури круг – вриштала је на Марка.

Јунак је спустио сандук на снег и сео на њега.

- Зашто? – правио се мртав. – Дечко се баш трудио.

- Растури, будало

- Или разорила?

- Жено, сећаш ли се? – Фатмир је заплесао дервишку игру и отегнуто певао.

Долазећи из усахлог грма је извадио амфору са при паралелне црте засечене у древној глини и ступио у круг играјући све живље.

- Не – скупила се вила-Јелена – Нова Мица. Даћу ти блага Нови живот.

Фатмир је играо и певао, и прилазио све ближе хрпи очаја шћућуреној на средини круга.

Кад је зора избледела звезде на истоку, стао је.

Пришао је вили гурајући испред себе амфору са отвором окренутим напред.

- Унутра је нешто што волиш... – подметао је отвор Јелени пред очи.

- Не... Нећу – окретала је главу.

- Унутра је нешто чему не можеш одолети...

Марко је зачуђено посматрао како отпор страшног створа копни.

Вила је, дрхтећи, подигла поглед, видела на дну амфоре нешто само њој и Фатмиру познато и грозно крикнула. Ветар је јаукнуо и Јеленино тело се ложило без трзаја.

Турски војник је, певушећи, узео припремљену масу за затварање и запечатио једну бурну судбину.

- Ти је радну? – питао је Марко кад се Фатмир вратио из подземља празнорук.

- Јах. – задовољно се насмејао турски стражар. – Ових дана сећање ми се све брже обнављало и схватио сам да нисам ту због камених путева, већ због оне доле, име јој се не поменуло

- Ко те је подучио и оставио?

- Тога се још нисам сетио.

Мало су ћутали.

- Видим, каурине, нашао си златну књигу? – прекинуо је Турчин тишину.

На Доварју је већ било светло.

- Као да нисам – уздахнуо је српски херој. – Не могу да га отворим. Отприлике зато што га нисам за себе тражио.

- Отприлике. – Фатмир је пришао и куцнуо о дрво сандука. – Дигни се да покушамо заједно.

Краљевић је послушао. Он за једну, Фатмир за другу резу и трт.

Онда су заложили ватру, одушевљени, сматрајући то мудрим потезом и бацили ковчег.

Боја је попуцала, потприштила се, мало зеленкастог пламена је лизнуло дајући наду ратницима да су кадри тајне да решавају, и ништа.

Извукли су из пећине још сувог грања и ватра је запраштала дижући се до звезда. Метални окови су се усијали, а то назови дрво није попуштало.

Погледали су се стидећи се један другог и сели на хладне зидине.

- Ни силом није лако. – уздахнуо је Марко.

И онда је пукао нечујни и невидљиви гром у срцу црног ковчега.

Брдо се стресло као Муса Гњавеж Ивандић при првом додиру Шарене Миме.

- Држ' се неверниче – стисла се слика Фатмира у укоченим Марковим очима.

Са Биоктоша крикну гавран и све птице краја заграјаше и у ниском лету одмахаше ка Старом граду. Ковчегу.

Пролетеле су кроз Турчина, Марко је големим шакама чувао лице од безбројних удара слуђених врабаца; над ковчегом су нагло полетеле у правцу којим је скрпљена душа горостаса несвесно стремила.

- Ене, тата, вулкан – кликнуло је размажено дете због истрајне дерњаве присутно на Биоктошу и попило од испрепаданог и конфузног родитеља прву шамарчину у животу.

И кад се живи торнадо испружио до самог неба, невидљиви кино – оператер је зауставио филм – хиљаде птица су остале замрзнуте где су се затекле.

Минут ћутања за неке древне душе и искре свих боја су заврцале из недодирљивог срца Тајне, обухватајући магично јато бојећи све пернате јединке у топле боје и пуф мукли пламен је зажарио зенице свим посматрачима.

На небу више ње било ничега сем страшног крика састављеног од многих вапаја умирућих птица.

Ватра је биле угашена.

- Кладим се са ни сад не можемо отворити. – прогутао је кнедлу Марко.

- Не мораш. Слажем се.

Горостас је устао и ухватио ковчег. Кожа је цвркнула пукла и замирила се – само је трепнуо од кратког бола.

Дигао га је изнад главе и бацио у хучну Дјетињу.

"Можда ћу те опет тражити." поздравио га је.

"Хоћеш." одјекнуо му је у тинтари Фатмиров глас. "Од тога се не одустаје добровољно."

Кад се јунак окренуо, стражара више није било.

Вест је до града стигла пре Марка, без разумевања а са много тумачења и раја је на волшебан начин закључила да је тај у вучјој кожи позитиван лик, јунак чак.

Код Алексића моста га је дочекао оркестар "Нова калафонија" свирајући "Свилен конац", па "Буди се исток и запад", пратећи га на сигурном растојању.

Разлегао се аплауз, поклици поздрава.

Ужице је певало за Марка.

Негде код Трга у центре за контролу усмених исказа је улетела еуфорија и побркала му лончиће. Стао је на саксију за цвеће, покретом руке добио тишину и поновио грешку свих који су успели да се одмакну од свог тежишта и процене се искоса: започео је поповање о смислу живљења, узалудности бављења свакодневном фарсом и глумљења улоге задате околином.

Уобичајена жвака типова којима је за длаку измакла тајна.

- Шта ово сере? – питао је контрабасиста "Нове калафоније" неког до себе. – Учи нас живљењу?

- Јашта – сложио се виолиниста. – Где је он био кад смо ми продирали у унутрашње светове?

- Иза је нека политика. – тек се јавио онај до контрабаса. – Наш синдром: добро се и поштено бори, лоше миран живот организује.

Негодовање је јачало упркос страху од бесмртничког гнева.

Иако асфалт, иако Трг, однекуд ус изрониле каменице и одаслате ка говорнику.

- Доста тога – крикнуо је неко.

Марко је зарежао и исукао сабљу.

Гомила је устукнула и осула каменицама још жешће, терајући Марка да се повије и сиђе са саксије.

- Доста нам је поповања – лануо је Тоша Слепац полугласно, тек да га околни бацачи камена с рамена чују и прокњиже као њиховог.

Киша каменица је јачала и Марко се псујући повукао до моста на Дјетињи и запањен стао; са друге стране од Међаја, долазила је већа маса од ове која га је пратила. Путници су на аутобуској станици напуштали аутобусе, распитивали се и добијали одговор да се ради о бесмртном агитатору неприхватљивих идеја о одбацивању регуларног живљења, ваљда ради неког хипичења или просјачења са чанчетом за рижу у рукама; дугачки воз је стао на отвореној прузи и сви из њега су солидарно напунили џепове оштрим камењем са насипа и пожурили да дотуре џебану јуришним одредима.

Само Наста је непомично стајала, она је луда, то се зна, и некако тужно посматрала како се Марко пење на дрвену ограду моста изграђеног на месту Касапчићевог мосте, гледа у људе с неверицом и баца се у мрку воду.

Стресао се од хладноће.

Ко зна због чега сетио се Настиног блага и извадио кутију са шатро зеленом минђушом и пустио је да се придружи њеном пару испод камена плочака.

Камење је немилице падало и био је принуђен да заплива низводно, надајући се да ће бар у Крчагову моћи да се извуче, осуши, испава и продума мало око задњих догађаја. Клинац: иза кривине је угледао фигурице окупљене са обе стране реке.

Сад је већ пљускало и стење. Било је јаких и бесних и међу погођенима говором о сопственој лажности.

И пливао је даље, и даље, већ је био и уморан, а тамна нит на обалама се није прекидала. Ударци су долазили и са мостова: железничари су некако успели да стровале велики блок мермера са вагона намењен за мини пирамиду неком повратнику из иностранства родом из Муртенице и за мало га промашили.

Севојно: радници пуштени из фабрике стењу додају и бакарне отпатке, чак и цеви.

Пожега: меки и непријатни ударци трулих јабука и конзерви којима је прошао рок трајања.

Код брана у Међувршју и Овчарско-Кабларској клисури радници су га одбацивали од уставе са дугим чакљама. Једва је успео да се превуче скупа са Моравом.

И тако у сваком граду, и у слабо насељеним пределима.

Дунав је већ био потпуно спреман за његов долазак. Допливао је Великом Моравом праћен са стотину чамаца и десетак пловећих кућица. Посада га је ударала веслима, богати власници бутика су натеривали моћне глисере на њега и покушавали да га исеку елисом.

Туристи су стизали из целе Европе бриљантно организованим и прескупим чартер летовима. Они су долазили на северну обалу и куповали од цигана "оригинално камење са ужичког Старог града", бацајући га на пливача са осмехом, више рекреативно.

Махаришијевци, попови, свештеници, вође којекаквих секти.

Напаљени учитељи бесни због подука пренешених преко информативног ланца уз посредан коментар ослобађали су ђаке са наставе и организовали каменовање на звиждаљку.

На хидроелектрани Ђердап Румуни и Југословени су показали значајан степен међусобног слагања и опичили са обала, преводница, тегљача и шлепера. Било је покушаја да га затрпају са двеста хиљада кубика песка.

Бугари, који су га стално својатали и тврдили да такав јунак Србин не може бити ни под разно, братски су га дочекали примитивним катапултом и нанели му доста бола.

Радио је рекао да је непознати пливајући објект ишчезао у Црном мору, измакавши радарској контроли, ваздушном осматрању и праћењу великим бродовима. Нека друга вест је била да велике силе ужурбано шаљу своје флоте и да је овећа група младих Албанаца отпутовало тамо с намером да пронађу тог напасника и освете Мусу Кесеџију.

И ТВ је нешто причао, и умукао.

Тада је Фатмир, који је све то знао као да је гледао, извукао "Дрину" без филтера, сео прекрштених ногу и запалио.

Гледао је град у магли и размишљао како би било лепо да низ Ђетињу наиђе брод од посебне сорте, коме не смета што је река мала, каменита и мутна, са осталим амфорама расутим по белом свету и њиховим чуварима, застане и покупи га и отплови истим путем као и симпатични каурин.

Пушио је блажено се смешећи, знајући да то је може бити, сем можда у верзији неке бабе на умору у дому за старе поред Мораве, али шта га је коштало да машта.

Испушио је дуван и пажљиво осмотрио околину. Вила је сад имала искуство више и било би доцкан да открије њено ослобађање по фијуку ветра и серији убистава ради набавке тела, Морао је пронаћи сигнале који се појављују данима и годинама пре догађаја – неки осмех или чудан коментар половине заљубљеног пара, изненадну искреност код лажова и апсолутну истину код искреног... Узлетање звезда... Било шта...

Устао је и зевнуо кад је дан минуо. Ушао је у пећину, помиловао брижно амфору са три паралелне црте и заспао поред ње.

"Ако сретнем Шеика," помислио је пред потонуће, "морам га питати шта је са Марком Краљевићем. Добар је то момак, мада мало несређен..."

КРАЈа нема, јер већ кад сам слово "Ј" ударио неко је закључио да Ђетиња јесте плаха и да све односи у неповрат, али да се Тајна, Златна књига или То, назовимо га како хоћемо, не може никако уништити. И почеће.

kraj