Између две ватре

Рако Вазелин, службеник СУП-а третиран као потрчко свих на вишем положају од сопственог, ушао је у канцеларију Несаломивог и тако постао сведок уништавања канцеларијског материјала – Елиот Нес је ишчупао кабл из зида, извадио службени пиштољ из хартијама засутог радног стола и металном дршком систематски излупао досадну справу.

- Онеутио ме ја. – објаснио је Вазелину. – Скупо је, али вреди.

- Зове те начелник... – једва је превалио Рако, више склон да тај призор припише властитом менталном стању него испаду уваженог инспектора, увек озбиљног.

- Шта си рекао? – уперио је уништитељ електричног цврчка пиштољ у њега.

- Н-начелник... Зове те...

Инспектор је заинтересовано гледао и збрисао пластичне остатке. – Реци му да долазим.

А после је мирно седео док је начелник оптрчавао почасне кругове око свог стола.

- Човече – узбуђено је говорио начелник. – Из Београда ме зову свака два минута

- Због убистава?

- Због старина, до ђавола. – сео је уморно маратонац. – Јеси ли смислио нешто паметно?

- Јесам. – Елиот Нес је изгледао баш задовољно.

Начелник је упитно подигао обрве и инспектору је изгледало као да је сео на нешто.

- Даћу оставку. – објаснио је и извадио папир пресавијен на четири дела, потписан. – Желим да будем позорник, и то у најмрачнијем делу града. Разлика у плати и није нека, а живот је мирнији: силеџије, пијанци, наркомани, шверцери, курве, накупци...

- Не сери

Елиот Нес је са неколико убедљивих претњи уверен да је као створен за тај часни позив, потапшан по кишном мантилу и послат на снег. На терен.

Осећао се глупо и кад је скупљао информације за један случај; неколико у исто време је оптерећивало његов мисаони систем толико да се ускоро указала потреба да га плакне у чистом алкохолу.

И наравно, у кафани "Ера", за округлим столом и са округлом конобарицом увек мало удаљенијом од дохвата његове најпрецизније руке, све је постало другачије – чак и друштво доушника и дупелизаца којих се увек гадио.

Ипак: пијан је сазнао више од екипе трезних, али ни сутрадан није био кадар да све то повеже и схвати.

Неки су сазнали да је међу старинама била и сабља из Дамаска.

Поједини су говорили о људескари што шпарта градом, го и обучен и одазива се на име Краљевић Марко.

Рибар – о Старом граду и горостасном самоубици који се није убио.

Тоша Слепац је знао шта је ко пио целе вечери и да их је конобарица заврнула за лепу пару.

Дојчило је и тог дана молио Баба-прабабу да опасни плен, о ком се све више зуцкало, склони у њену киклопску сламарицу довучену још приликом пресељења из Босне.

- Не, – одбијала је Баба – прабаба, названа тако због опште несигурности фамилије ко је она у ствари – Дојчилова мајка је умрла млада, од батина џамбаса-оца несталог бог те пита куд; баба и прабаба, које су га одгајиле, сваке године су биле све сличније и кад је једна умрла, она преостала је одбила да се идентификује. – Тако се од Првослава украо пластичне Лего коцкице не би ли навукао Младу на играње и сакрио их у сламарицу. Никад се ниси усудио да их изнесеш и играш се. Или продаш.

- Али, Баба-прабабо, – кршио је руке тамнопути шверцер, – само док фрка прође

- Сине Дојчило, лоповима никад фрка је пролази. – погледала га је презриво. – А шта си сад здипио? Кукуруз кокавац? Канту нафте?

Дојчило је увређено подвриснуо, одјурио на таван кућерка и смандрљао се са џаком.

- Ау. – рекла је Баба-прабаба кад је унук-праунук изручио утробу џака Поште Уједињеног Краљевства на земљени под. – Може.

Заједнички су нагурали драгоцености поред породичног злата, хрпице девиза и лего коцкица водећи рачуна да не жуља.

Дојчило је одахнуо, наточио себи и старој по чашицу шећеруше из балона мењаног за јевтини дигитални телефон "made in Turkey " са сељаком из Злакусе, па се опружио на кауч неразумно маштајући како шамара сто педесет кила таште Раде, бије свих сто педесет кила Младе и довлачи је у ову јазбину.

А Марко је седео у собичку на Прашиновцу, пио вино, манастирско, по које су Пеле и Млада ишли у Овчарско-Кабларску клисуру и шацовао ђаче из Прибоја, Селену, размишљајући са које стране прво да је дохвати.

Већ је примио извештај од својих неугледних јатака и одлучио да се мање експонира – нарасло интересовање власти за његове ваншколске активности могло је угрозити потрагу за том Зеленом књигом.

Млада је већ била на путу до Дојчилове куће у Глуваћима, љута као змијче због јавног обнародовања њеног слободног дана.

Наста је оставила малу кутију и наредила да је јунаку дају. била је од лима, циганским летконом за лонце залетована. "Он нек је чува," рекла је, "могу да полудим и заменим ту драгоценост за ракију."

Рада, Пеле, Пилот и Звездочатац су једва убацили црног мачка, врло борбеног, у црвени џак и са вином се напојили пре одласка на некакав магијски обред.

Све мање је пио, све више шацовао, па су се дохватили.

Предвече је пошао у град, остављајући Селену измождену и изуједану; посао га је чекао.

И кад је прелазио преко Слануше, поред зграде бившег Народног одбора Среза, осетио је струјање у удовима и немир у капцима.

Стао је.

- Марко – чуо је Настин весели глас.

Можда је то због ње? Помогла му је и то...

Не.

- Марко – стигла је Наста праћена неизбежним Тошом. – Имам руже за тебе.

Пружила му је букет врло необичних ружа.

- Лепе су. – узео их је.

- То су ружа "шеховке". – регистровао је Тоша Слепац његову збуњеност. Из села Балотића.

"Шеховке"... – замислио се Марко осећајући да тај букет, невелик, за њега има тежину.

- Да. – самозадовољно је потврдио слепац. – По шеику Мухамеду Ужичанину. Његови су му 1750. године одсекли главу и на том месту, из његове крви расту ове руже.

- Како се све уклапа...

- И не слутиш како ти се све уклапа – пљеснуо је Тоша дланом о длан. – У пожару 1892. године који је уништио Ужице, Шеикова, или Шехова џамија није страдала. Доцнији председник општине Јанковић је дао њену грађу на аукцију, преко свог човека купио и од камена сазидао кафану на Слануши.

Трагач за древним мистеријама се окренуо око себе.

- Кажу да је та џамија три пута била православна црква, три пута џамија и да потиче из доба Немањића. Сигу из олтара негдашње цркве Ружице, поштовану и од Турака, председник је уградио у кафански клозет – да пијанци је пишају по њему – Тоша се већ помало дерњао и Марко је посматрао пажљиво пролазнике теране хладноћом и преносом фудбалске утакмице у правцу домова.

- И... – најавила је Наста.

- И: управо стојиш на камењу Шехове џамије и цркве Ружице. – показао је Тоша ка јунаковим ногама.

- Овде. – Марко је запањено гледао мрки асфалт, не верујући упркос све снажнијем осећају нестварности околине.

- Баш ту. Асфалт је само набачен преко. – насмејала се Наста.

Марко се укипио, оросио знојем. Очи преврнуте нагоре. Чуо је сам Настино забринуто "како си?", нагонски отворио прва врата која су се обрела пред њим и упловио у мирис хашиша.

Равно испред њега, на ћилимчету, седео је Турчин, једноставно обучем и са дугом косом везаном на затиљку.

- Тражиш ме, каурине? – спустио је муштиклу повезану са наргилом.

- Шехо?

- Мухамед Мухидин Мустафа, шеик. – чврсто је изговорио Турчин и устао. – Имаш ли неки ваљани разлог?

- Златна књига.

- Ваљан је.

Запевао је громко на арапском, забачене главе и започео плес.

- Прати ме. – наредио је.

Играо је раширених руку и певао пуним гласом, и Марко је покушавао да следи, прво механички, па све обузетије.

Били су негде у Тамном вилајету, у неком дервишком свету или у неком од Маркових мракова, а чинило се да су у Шеховој џамији, окружени топлотом бројних играча.

Срце је куцало као да за све пропуштене прилике куца и усталило се на једном ритму, и шеик је ухватио Марка за руке, завртео га бесомучно и крикнуо.

- Сад.

Обрели су се на литици; преко пута су се налазиле светлости малог града.

- Дисањем одржавај откуцаје, – задихамо је рекао Мухамед Ужичанин. – И не испуштај ми руку.

Повео га је провалији и Марко је приметио нит танку као длаку која води ка супротној страни.

Шехо је ступио на њу и поново почео игру; Марко је пратио и настојао да не гледа у поноре тмине крцате непознатим становницима мора свих људи овог и оног света.

Ватре су бљескале, урлици су парали уши, и прешли су некако.

- Ужице. – рекао му је шеик кад је повратио дах. – Вак после моје смрти. И у мојој џамији се људи причали да је у граду скривена Златна књига. Ово је година Пожара, када све изнето на видело. Или изгорело.

Пошли су ка вароши и појма нису имали да се неки Мехмед, један од Турака који су учествовали у потпаљивању града, појавио на Слануши испред згрануте Насте и Тоше Слепца који се тренутно направио луд, слеп и нем; вриснуо кад је видео камион "Ракете" како долази одозго и потрчао право пред точкове жутог "мерцедеса" који је ишао супротном страном.

- Види, маскенбал. – Изненађено је рекао возач аута испод чијих точкова је лежао Турчин.

Иако је било касно, Ужице није спавало. Већ дуго се причало да ће Турци запалити чаршију и заклати Србе кад се окупе да гасе.

- Мехмеде – из воћњака је изашла групица Турака и пошла ка Марку. – Касниш.

Уморни јунак се освртао тражећи погледом Мехмеда Ужичанина; узалуд.

- Не врпољи се. – рекао му је Шкиљићев син и повукао га. – Запалићемо бабов дућан и оптужити Србе.

Марко је ишао механички, и слушао крволочне коментаре.

Са исто толико учешћа разума је примио лично од Суља, принео га ватри и бацио у бичакџијски дућан.

Пламен се брзо примио за дрвену конструкцију о боровина је замирисала. Ветар је преузео на себе остатак посла: као руком је разносио варнице по околним крововима.

- Ово није Мехмед

Прискочио је и даље блокираном Марку зарио сечиво у стомак. Одело се обојило црвено, ватра је пламсала црвено, а каурин је стајао и не помишљајући да падне.

Турци су запрепашћено посматрали како се снажно лице мршти и одлучна рука извлачи сабљу Димискију испод дроњавог капута.

- Пази шта фукара има – рекао је Сали и већ био заувек растављен од своје ружне главе.

Сечиво је фијукало претећи и паликуће су узмицале; Шкиљићев син, Фочак, сетио се прича о храбрости његових предака исказаној за време освајања неверничких територија и исукао сабљу – Марко је, уз страшан крик својствен самурајима, одсекао десницу и из патрљка је шикнула крв.

Разбежали су се вриштећи и новопечени мачевалац са програмираним искуством је кренуо доле, у чаршију.

Већ је горео цео град и чули су се пуцњи, крици и запомагање.

У Фукар-мали срео је дервиша.

- Ти ме остави самог. – прекорио га је. – И то међу твојима.

- Осетио сам да траже једног пријатеља и да не виде ко је ко у мраку – двојица би већ побудила сумњу.

- Ви, Турци, добро ложите. – гледао је Марко зид ватре како руши град.

- Потпаљено је на више места. И Срби умеју да потпале поштено.

И не знајући како би препознали оно што траже журно су се кретали успламтелим градом и гледали шта људи износе из кућа, безуспешно.

Негде у зору шеик се мали забринуо.

- Чуј, – ослушкивао је пажљиво – док си се ти занимао пироманијом, обишао сам куће виђенијих Срба и ништа сумњиво нисам видео. Да се ми лепо вратимо куд који и нађемо опет неке од наредних ноћи?

- Добро. – сложио се Марко. – Концентрација ми је и онако попустила, могао бих пропустити и златну библиотеку

Мухамед Мухидин Мустафа се завртео као чигра баш кад су српски момци јурнули преко Мегдана ка њима урлајући да су пронашли потпаљиваче. Дохватио је Маркову руку кад су били на корак-два удаљени и нестали су.

Елиот Нес се није нимало обрадовао извештају документованом фотографијама о саобраћајној несрећи у којој је страдао Турчин из прошлог века. Псовао је.

Још мање му се свидела допуна: Турчин је приликом увиђаја нестао и на његовом месту се појавио големи одрпанац који одговара опису убице Ленда Јасмина и Ћефа Мухарема, више него другова, врло жив, скочио на ноге лагане и побегао кроз пролаз који води ка Дому ЈНА.

Возач "мерцедеса" је под заклетвом рекао да га је грмаљ оборио, погледао с извињењем и тихо добацио:

- Србин, Турчин... Све ти је то исто.

Не мање изненађени били су Рада, Пеле, Пилот и Звездочатац, окупљени у круг око казана са кипућом водом у ког су убацили живог црног мачка. Око магијског места су опасали већи круг од црвеног конопца, као заштиту од злих сила и ћутећи чекали да месо спадне и да стављањем сваке кошчице веселог мачка у уста нађу ону која изазива невидљивост.

Ћутали су је свака изговорена реч поништава магију и плашили се свако за себе.

Кад се Марко појавио пар километара од тог места, на Слануши, Пеле је угледао његове обрисе у пари изнад чађавог казана и питао:

- Откуд ти?

Чаролија је разбијена и код казана су се појавили љути Срби са моткама у рукама.

- Ево их – неки Анђелко је показао на задевећеним просјацима. _ Удри.

Неки су почели да јуре избезумљену четворку, неки су преврнули казан, остали су покушавали да беже.

Из црвеног круга нису могли.

- Ван конца – схватила је Рада и појурила напоље.

Младићи су устукнули на корак од заштите и остали у кругу, уплашени.

- Шта ово би? – пипао је бубреге Звездочатац.

- Магија, – прекрстила се Рада.

- Важно је да смо се извукли – задовољно је одахнуо Пилот, пришао ивици круга да се плази и срушио се онесвешћен ударом каменице у главу.

Пеле и Рада су прискочили, Звездочатац командовао повлачење са рањеником.

Каменице и псовке су пљуштале све док је ватра пламсала, а кад је задњи пламичак нестао и српски младићи су се обрели у Ужицу 1862. године.

Рада се нагло окренула и одвалила Пелета преко губице.

- Много причаш – објаснила је.