Златна књига

Како трговати кад вредност не знаш

Баба-прабаба. – ушао је Дојчило нарогушен у кућу. – Дижи дупе – продаћу нешто од плена.

- Имаш пара. Дао ти је Младин швалер за сабљу. – пућнула је стара жена лулом.

- Није то твој проблем.

- Није. – сложила се Баба-прабаба. То није ни твој проблем.

Отпућнула је, а унук-праунук је ишчекивао наставак за који је знао да је неминован.

- Она дебела је твој проблем. – показала је дршком луле ка зиду иза ког се у кревету ширила Млада. – И њена незајажљивост. Шта јој сад купујеш?

- Мрш. – одбрусио је шверцер, подигао лаку, спечену старицу из сламарице и извадио златни пехар.

- За сад, довољно. – опчињено је гледао у злато.

- За затвор. – вратила се Баба-прабаба на место.

- Цркни баксузе. – пљунуо је Дојчило ка њој.

Пошао је напоље, изашао и вратио се.

- Бунда. – рекао је. – Много скупа.

Пожурио је до главне улице грејући ватрени метал у њедрима.

- Злато. – хукнуо је златар и обрисао газом.

- Злато.

- Добићеш трећину продајне цене по граму. – показао је на ценовник. – Вага не лаже.

- Мало је. – гледао је Циганин цифре криво исписане и то на леву страну. – А израда, реткост, старост? А?

- А порекло? А?

Гледали су се у очи.

- Пристајем.

Стиснуо је паре у шаку и не бројећи их и пожурио преко пута да из излога покупи дебелу бунду која се разметљиво башкарила међу капутима и мантилима.

- Боље је изгледала у радњи. – рећи ће Млада незадовољно. – Нијанса јој није права.

Па ће Дојчило да викне, удари је, попије патос, а Баба-прабаба ће да се смеје.

А Марко Краљевић се обукао у ново рухо: кожне панталоне, официрске чизме, бунда од вука и капа са чељустима.

- Није ово убијено јуче. – мирисао је крзно.

- Није. – задовољно је потврдио Тоша Слепац. – Пало је много трансакција да би се ти вечерас обукао.

Јунак се погледао у огледало и отишао задовољан оним што је видео. И сабљу је припасао.

Није га много занимало хоће ли га неко пријавити властима. Нека напетост у њему је расла и потајно је прижељкивао једну добру кавгу.

На самом дну степеница, скоро на равнијем делу града у полумраку је разазнао фигуре Раде, Пелета, Пилота и Звездотачца. Копали су.

- Ортаклук са Настом? – питао је иронично.

- Продор у унутрашње светове. – достојанствено је одговорио пијани Пеле. – Закључили смо да се у њих може и копањем

Таман је зинуо да констатује да им само "Нова калафоније" недостаје кад се комплетан бенд појавио.

- Извините што каснимо, – рекао је Раде Армуникаш, – свадба.

Екипа психонаута је прионула прво на препуне свадбарске торбе и флаше разнобојних пића, па онда на копање, а Марко је већ прошао са леве стране Дома ЈНА, поред цркве светог Ђорђа и гимназије.

Скренуо је кроз Ускоковићев пролаз и приметио да се доста учинило на улепшавању града, јер, ето, пролаз је ове вечери сасвим пријатно осветљен.

Осврнуо се мало и уочио да излози нису баш излози и да тло није баш тло – натписи су били на неким неземаљским писменима, роба непозната.

Корак, два, три, и више није било никаквих излога да им се чуди, и није шетао ни по чему – около све магловито, вунасто.

- Ето те – весело је викнуо шеик, оформљен од једног заблуделог прамена.

- Ево ме, Мухамеде.

- Остави имена у свету из ког су изашао. Еј, добро ти то одело

Наставили су право.

- Мехмеде

- Не – сикнуо је Марко. – Нећемо опет.

- Каурин

И сечиво Димискије је сикнуло као јунак малочас, и метал је зазвечао.

- Види фукаре

- Џаба знање

Хитрим потезом је пробуразио Марку стомак, али овај пута каурин није оклевао: летњи ваздух је запиштао од бола кад је оштра сабља кренула пут Турлинивог грла.

Сали је остао без главе која се откотрљала у прашину и зачуђено гледала своје рођено трупло како дуго стоји, пада на колена, па диже прах сасушене земље.

- Аиииии – заурлао је млади Шкиљић и потрчао ка противнику.

Марко се измакао и вештим потезом одсекао десницу са сабљом.

- Бежимо

- Добро је – брисао је Марко крв са сечива, задовољан. – Нису стигли да потпале.

- Нису. – јавио се шеик. – Ја сам.

- Зашто Мухамеде – крикнуо је Марко. – За кога ти навијаш.

- За ред. – мирно је одговорио дервиш. – Пожар 1862. је био, зар не?

- Не знам. – опустио је брко рамена. – Слабо шта знам, и укључујем мозак на резерву: ништа размишљање, само трагање

- Чекај – сетио се шеик. – Ако сиђемо опет у Фукар малу, опет ћемо поновити целу причу.

- А шта да радимо? Да очајавамо?

- Не. Рецимо, уђимо у ову кућу.

И прошли су кроз воћњак из ког су Турци – пиромани изашли, прошли крај шедрвана и покуцали на врата.

Мало Маркове зебње од отварања врата и промене света, неколико корака низ дрвене степенице што воде са чардака и зачуђени Турчин са бакљом у руци.

- Здраво, аго. Јеси ли рад гостима? – наклонио се Шеик.

- Ти си дервиш? – погодио је човек из цуга. – Шта ће ти овај каурин?

- И он би био дервиш да је правилно усмерен. – насмешио се Мухамед Мухидин Мустафа. – Ми трагамо.

- Уђите. – отворио је стари и уморни Евлија врата широм. – И тако је крај.

Ушли су и обрели се у соби за пријем гостију, а Марко појма није имао да се упорни црв Елиот Нес надноси над Мухамеда, обореног од оног истог "мерцедеса", са истим сведоцима, и констатује смрт.

- Јесте Турчин. – зинуо је Мијо Цврчак осећајући се врло нелагодно.

- Покривај га. – тихо је наредио Несаломиви. – Ако се ово сазна, гужва.

Покрили су га и колима хитне помоћи одвезли у капели на Доварју, и ипак се све сазнало. Могло се просто чути да Ужице бруји.

- Вежите га. – наредио је Несаломиви својим момцима. – Ланцима

- Шефе, мртвог ћовека?

- Везуј.

Сео је на столицу од правог, масивног дрвета, по тврђењу злонамерних донету из ужичког диска да упозна и ову другу страну бивствовања.

- Златна књига кажеш. – Евлија је испустио полако плавичасти дим. – Како то ти, Мухамеде, не знаш?

- Док сам био Мухамед, није ми требала. Сад имам све што ми треба и могу служити само као водич овом симпатичном младићу. Ти си, Евлија, трговац, и твој земаљски резон може бити кориснији од шетњи по Тамном вилајету.

Начуо сам нешто.

Направио је драмску паузу као што је ред и обичај, испустио још један облак и наставио:

- На седељкама се често причало да је То у нашим рукама. Неки трговци су се хвалили и да су поседовали неко време и даље продали: шта ће иком благо ако је смештено у ковчег који се не може отворити?

Најдуже је, кажу, То било у рукама Сердара Мичића, српског првака у овом крају, и чинило је део барикада које је Јован поставио на врата и прозоре кад су пандури дошли да га хапсе.

Стражари Гургусовачке куће, мрачне и мемљиве, гујама и акрепима насељене, са очитим страхом су причали да се сердар Рујна пред крај живота свађао са приказама и проклињао дан кад је јевтино пазарио мистерију.

Ћутање, облак.

- А сад? – није издржао Марко.

Евлија га је прекорео погледом, заплавио просторију са ћилимима и по поду и по зиду и пуцкетањем прстима наручио кафу од слуга.

- А сад, ко зна. – рекао је. – 1844. је Јован ухапшен и умро. Тврди се да је један пандур узео ковчег привучен квалитетом израде и загонетним натписом неком ватром урезаним у дрво.

- Зна ли се шта пише?

- Не. И не прекидај ме више. – одмахнуо је руком Турчин. – Зна се поуздано да га је продао неком Турчину из Босне.

Ућутао је и загледао се у дервиша.

Као да је шеик мало избледео.

- Није га однео у Босну.

Јесте, бледео је, и био је узбуђен.

- Нестао је у једној од кафана на Слануши.

- Јокановићевој? – питао је Мухамед слабашно.

Турчин је потврдио главом и дервиш се загрцнуо и нестао.

- Откуд ти знаш да је Јокановић срушио Шехову џамију и направио кафану кад је то било после овог времена?

Турчин се здраво насмејао показујући све зубе.

- Зато, каурине, – љубазно је објаснио, – што сам и ја у пролазу.

Још један дим и Евлија се придружио плаветнилу.

Марко се обрео у рушевинама старе турске куће, сам. Воћњак је пиштећи горео, људи су урлали.

Чуле су се пушке.

- Бежи – дрекнуо је гарави зид и срушио се.

Крикнуо је, затворио очи и кад их је отворио, видео је згранута лица полицајаца.

Зашкрипао је зубима, напрегао сву снагу и крикнуо по пропису, а ланци су издржали. Можда се тек понека карика мало истегла.

- Пазите – закукао је Цврчак препаднуто. – Раскинуће ланце.

Пет полицајаца и инспектор су одскочили и потегли оружје.

- Не мрдај – наредио је Несаломиви. – Пуцаћемо без оклевања.

Послушао је, не због упозорења, већ због узалудности напора.

- Не мрдам.

- Пази Одвезаћемо те толико да можеш својим ногама до "марице". Ако трепнеш ненајављено, битно ћеш отежати посао носачима на гробљу

- По наређењу. – осмехнуо се Марко и то се присутнима није ни најмање свидело.

- Одвезуј – наредио је инспектор.

- Два полицајца – полетарца, тек изашла из школе су пришли грдосији молећи се у себи и откачили главнину ланца.

- Одмичи

И велики је устао, полако, погледао цеви уперене у њега дрхтаве, одмерио оно ланаца што је остало, призвао у помоћ и вилу, и алхемичара, и шеика, и Милоша, и Сава; све којих се сетио, вучје крикнуо и раскинуо везе.

- Сад ћу да вас дељем. – злослутно је казао и пошао ка Цврчку.

Пиштољи су запраштали и големо тело се затресло од моћних удараца.

Крв је линула, Марко је опет крикнуо и наставио.

Пуцњава и кукњава, панично бежање кроз гробље.

- Чекајте. – орио се глас оријаша. – Не могу пешке до града

- Јесте ли добро? – јавио се слаби гласић из леђа.

Окренуо се и крв му је нестала из беоњача.

- Добро сам. – слагао је и пожелео да плаче. А ко је видео да јунак плаче?

- Чула се пуцњава...

- Да. – већ се смешио благо добијајући телећи поглед заљубљеног. – Неко ме напао.

- Рањени сте.

Шта је тамни вилајет према тмини два забринута ока једне Јелене?

- Окрзнут. – испрсио се. – Како се зовеш?

- Јелена, Можда би требало да идеш доктору.

Девојка није приметила да је прешла на ти. Он јесте и било му је мило.

- Немам књижицу. – одмахнуо је руком.

- Повела бих те у Турицу, кући. – оборила је поглед. – Али не смем од оца. Моја породица се још држи старих српских обичаја. Мораш се негде превити.

- У реду је. – охрабрујуће је звучало. – Са раном ће бити све како ваља.

И отишла је до аута старог бар петнаест година код кога је стајао нервозни родитељ, журан као да ће на смак света закаснити ако одмах не јурне.

- Ето. – био је разнежен Марко.

КУДА ЈЕ ПРХНУЛО ЗЕЛЕНО ПТИЧЕ?

- Бува је кренула градом. – рекао је Тоша Слепац на јутарњем састанку Маркодржаца. – Бићеш ускоро откривен.

- Вероватно. – рекао је брк.

Поглед му је лутао по лицима одрпанаца и зидовима собе Рата Мунигуза, очито, размишљао је о сасвим десетој ствари. Или, слутиле су Млада и Селена, о сасвим првој, и биле су у праву – по Марковој глави царовала је слика једне обичне Јелене.

- Питао сам около. – наставио је Тоша. – И професор Грчког у пензији, историчар – аматер има своје мишљење.

Ућутао је значајно и окренуо главу лево и десно као да гледа.

- Каже да на овом терену није ковчег са Златном књигом, већ Пандорина кутија, довучена из Солуна у Скопље у доба цара Душана и чувана у највећој тајности. Мисли да је била под директном контролом филозофа Варлама, све док нечијом глупошћу није доспела у Турске руке.

- Слушај, Слепче – махнуо је руком Краљевић. – Пандора је отворила кутију и сва зла су изашла у свет. Зашто би ико чувао празну кутију?

- Е, ту сам те чекао

- Аха, и то папагај"

Слепац је уздржано сачекао да се општи церек слегне.

- Сматрало се да је то птиче симбол наде. – наставио је с висине, као да баца бисере пред свиње. – Међутим, неки мистици склони пронашли су записе да је у кутији остало јаје, које ће човек чиста срца коме се кутија отвори носити под пазухом седам дана и Добри ће се испилити. Равнотежа би тада била успостављена.

- Кажу ли зашто то до данас нико није урадио? Нису ваљда сви поседници Ковчега били јајаре? – интересовао се Марко.

- Не постоји један одговор, бар ми је тако рекао Грк. Они чија су срца била чиста знали су и шта значи правовременост деловања; остали нису успевали да отворе кутију ни силом.

- Има ли твој професор икакву идеју о садашњем скровишту јајета Добра?

- Његове теорије се углавном слажу са овим што си ти испричао. Каже да је трговац из Турске, за кога се сматра да је сасвим извесно поседовао тајну, нестао у једној од кафана на Слануши. Када је 1960. рушена Јокановића кафана да би се направила зграда Народног одбора среза, једном раднику је пијук пролетео кроз зид. Нашли су зазидан простор и ком је био костур несталог. Извори не помињу никакав ковчег, нити књигу.

- 1060. – устао је Марко са раздрманог кревета. – Примичемо се. Важно ми је да се сви слажу да ковчег постоји... Шта је унутра, видећемо...

Поделио је раји пара, обилато, и отишао из одушевљене гомиле.

Пола невеликог ума бавило се Тајном, Златном књигом или шта је већ, пола је налазило милион разлога против бављења Јеленом, безуспешно.

Са белог гробља га је стигао оштар ветар, и тренутно је знао да то није знак предстојећег мраза већ уплитање виле у његов овоземаљски ход.

"Видим, одабрао си." хиљаде прапораца је ширило весеље, а њега је језа обузела.

"Шта?" зебно је помислио.

"Тело за мене" осетио је непојмљиву радост женске силе.

Ветар је зазвиждао уз горостаса односећи му капу десетак метара увис и пуштајући је да опет падне на излуђену главу.

- Немој – очајно је крикнуо за хуком. – Ништа ми не значи.

Чуо је само срећне прапорце и зашкрипао је зубима тако снажно да су се деца у оближњој кући преплашила.

Потрчао је знајући да арчи снагу улудо.

Вриштао је између забезекнутих пролазника и ускомешаних аутомобила и јурио ка Турици, ка неомалтерисаној кући досељеника и призору који је само он видео: Јелену у дворишту, између гомиле цигли и најлоном прекривених џакова цемента простире веш, сагиње се привучена шареном кретњом. "Девојко добра," рећи ће змија, "ниједна рупа земље ме не прихвата, а зима је. Само мало ме угреј." Чуо је девојку како бојажљиво помиње да је може ујести и медни вилински глас: "Нећу, ја нисам обична змија."

- Немој – кричао је Марко дахћући преко Старог града. – Ујешће те.

Скоро слеп од суза, једва је видео Фатмира.

- Фатмире

- Јесте. – мирно је одговорио Турчин. – Не иди.

Краљевић Марко, јунак, јекнуо је као тешко рањени јелен и сручио се на колена.

- Зашто? – дерњао се у сиво небо. – Због мало телесних задовољстава?

- Због много више добити, каурине. – Фатмир је чучнуо испред њега. – Потребно јој је женско тело због сједињавања с тобом. Немој да се превариш и омогућиш јој то – остаће у теби и дириговаће твојим поступцима све до одвајања те блесаве главе од тела. А то ће бити кад он пожели. Изабрала је ту несретницу зато што си јој склон.

- Уништићу је – опет је зашкргутао бесно.

- Тешко. Убијеш ли твоју вољеницу, поново, само ћеш је натерати да потражи ново тело.

Марко је заплакао без устезања, не марећи шта ће Турски војник мислити о страшном српском јунаку, а потом су у тишини посматрали сутрашњи призор у сиротињској кући: Јелена у прелакираном дрвеном сандуку изнутра постављеним црвеним платном, обучена у венчаницу, соба пуна белих љиљана и у црно обучених жена које наричу.

Туга је тог јутра походила многе домове Ужица, увек са другим лицем. Рецимо, неко је куцао на испуцала врата једне куће у циганском насељу.

- Шта је, који клинац

Уместо тутња, тутњава, и полицијска цокула је пролетела кроз назови-врата и закон је закорачио и у ово легло криминала и порока.

- Несаломиви – вриснуо је Дојчило изгубљено и сакрио се под јорган и под Младу.

- Излази – наредио је Елиот Нес.

- Нећу

Приправници су на миг прискочили и извукли Циганина обученог само у големе породичне гаће и мајицу са рупицама упркос јуначком отпору и кукњави.

На вратима се појавило неколико редова бели зуба.

- Дојчило, шта је то... – Раде Јањац је само започео питање и било му је јасно.

Нестао је тренутно.

- Сиктер

- Купио. – није ни трепнуо шверцер.

- Знам и где. – исцерио се инспектор. – Знам и да га још ниси платио и да ће те то скупо коштати

Окренуо се наоштреним полицајцима.

- Испитајте га, али без грубости: мора остати жив.

Поздравио је окривљеног по пропису и пошао напоље, ногу пред ногу, чекајући неминовно.

- Чекај, Елиоте

- Пфуј

- Скидај је са сламарице

- Ово ће одјекнути у штампи Ово је расизам Пу, пу, пу

И нашли су све, реликвије, пехаре, самурајски мач и Лего коцкице.

Доле у затвору, шверцер се двоумио између батинања тренутно и смрти касније и одлучио да одложи могућу патњу. Одао је Марка, сабљу Димискију и гомилу бедника и људи из фабрике расходи окупљене око пара и моћи.

Могло би се са сигурношћу изјавити да је Дојчило утоварујући угаљ са затвореницима ужичког затвора потпуно схватио примедбе Бабе-прабабе о женском соју и паћеничком приступу мушкиња "оној ствари" као сигурном путу у сопствену пропаст.

Да, то је схватио.

Али никад, никад неће схватити због чега је у оптужници стајало само "пљачка породичног накита и мирнодопских одликовања" горе и "контрареволуционарна делатност" нешто нижа – ни речи о сабљама, пехарима српске властеле и вредним сведочанствима негдашње моћи.

Чак ни оног пролећног дана у коме ће заувек нестати оне влажне туге из његовог циганског ока у неком од злогласних затвора.