Дакле, ево вас

Решетке су се размакле и Марко је изашао у снежни дан.

Милицајци су држали пиштоље у рукама као да би то било од икаквог значаја у слушају да бесмртник помахнита.

Махнуо је руком, једва.

Где да иде?

О Златној књизи и Тамном вилајету није хтео ни да размишља. Имао је доста прилика да покаже своје трагачке и филозофске способности.

Да пије? Добро да пије, до бесвести?

То је већ прихватљиво звучало. Одабрати неку биртију, наручити јако пиће и ћутати чинило му се сасвим у реду.

- Марко

Мучно му је било да подигне поглед.

Кроз узвејани снег прилазила је Луда Наста умотана у искрпљене шалове, бушан капут и обувена у Мунигузове Крцунке.

- Насто.

Пришла је и мало ћутала. Да ли јој то очи сијају од лудила или од задржане сузе?

- Било је лепо. – рекла је тихо. – Зато и није могло дуго трајати. Сад је све опет пусто.

- Где су... Људи?

- Тако велики и изгледаш као брод који тоне. – насмејала се некако.

Извукла је испуцалу и наборану руку из бушног џепа и поправила му разбарушену косу.

- Пацови су почели да беже и пре него што су Кланцарини клинци учестали своје доласке. "Нова калафонија" је добила тезгу, Млада глуми удовицу, Рада Циганка је отишла у Босну. Селена је нестала.

- Тоша?

- Цинкао је.

- Пеле и компанија? Јесу ли нашли пут у унутрашње светове?

Одмахнула је главом.

- Ниједан се не појављује.

Стара жена је оборила главу. Ломила се да ли да му каже нешто што је у својој лудости закључила. Ломила се и одустала.

- Марко, иди до Фатмира. – рекла је само. – Питао је за тебе.

- Неће ме пустити војска, чуо сам...

- Тебе хоће И... Ако све добро прође... Ратова собица је још твоја.

Помиловао је изборано лице својом ручердом и она искра из ока се слила до усана.

Док је ишао ка Старом граду није приметио да је у граду превише пусто и мирно чак и за то доба.

Јер, плакао је.

- Пустише те, каурине – одушевио се Фатмир кад је погрбљени јунак ушао међу зидине.

- Видиш. – раширио је Марко руке.

- Пропао си више него што сам мислио.

- Судбина.

Ветар је износио хук Ђетиње из бездана.

- Чуј, Каурине, – турски војник је сео – дуго нисмо причали. И самном се неких ствари издешавало. Почео сам да се сећам.

- А ја бих да заборавим.

- И ја. Сећање је тешко. Међутим, неке ствари морам да урадим. Као и ти.

Марко је подигао главу.

- Ништа ја нећу урадити. – зловољно је рекао.

- Два дана? Десет дана? Годину? Петсто година? Будало бесмртна, једном ће ти доћи из дупета у главу

- Изгубио сам поверење многих...

- Једном. Добићеш га и губити безброј пута за време твоје бесмртности. Него, да се на мучимо: кад опет кренеш за Златном књигом и нађеш је, предај је вили само овде.

- Зашто?

- Зато.

Марку се објашњење чинило разумним.

- А ако је Муса нађе?

- Уреди некако да се вила овде нађе. Кад се то деси, чак ће и теби бити јасно.

- Хоће ли се сјединити са Мусом? – сетио се Марко страшних догађаја.

- Не верујем. Колико је познајем, већ се улежала у оном лепом телу. Срећно, каурине.

Фатмир се окренуо и одјездио на путељак рискантан за кретање било ког иоле телеснијег створа.

Неко јак се осећа баш остављеним.

А доле, у тазе изнајмљеном стану Мице Прангије и Мице Двиске, Арбанасе је на спектакуларан начин приводио завршници невероватан дан: Нова мица му је стајала на кари обгрливши га око врата а он је шетао по дневној соби.

Пре тога је гуслао све три наизменично изазивајући усхићење Плаве и Црне Мице тим зналачки извајаним органом који је знао за падове, пио сто пута гора пића од оног вина понуђеног у кафићу, јео за петорицу и измишљао нове простаклуке. Спавао је, мало, и у кревету из ког је одведен у смрти, или нови живот, како се узме, и ама баш ништа није осетио.

Таман је започела свађа жена код права на коришћење те непобитно снажне ерекције кад се звоно огласило.

- Кланцара и елебаци. – препознала је Прангија начин звоњења, огрнула је кућни мантил и отворила врата.

Без обзира на све, она и Свето су сматрани за пар. Љубавни.

"Пета колонија" је умарширала равно у кухињу са великим столом.

- Ал' сте бледи. – рекла је Мица Прангија.

- Шећер и воду. – рекао је ознојено Стево Кланцара. – И зовни Мусу

Кесеџија се помолио на вратима и опет изазвао потмуле вибрације у њиховим слушним механизмима. Или мозговима.

- Дакле? – питао је.

"Има глас као ђаво." схватио је Света и извадио велики завежљај на сто.

Арбанас је мало убрзао кретање и одвио прекрасни саксонски мач, кован за неког страшног цара и тестиран на глави првог пролазника.

- То. – тихо је зашкрипао Муса.

Узео га је за дршку обема рукама и ставио хладну оштрицу на чело.

- То ми треба.

- Посрали смо се живи. – сабрао се Свето мало. Провалили смо код Тодора, познатог моћника. Раде Јањац нам је помогао и испричао нам је шта је задесило Дојчила Циганина после провале... И тај мач је био у његовим рукама.

- Није ово за свачије руке. – храпаво је говорио Муса Кесеџија гледајући у саксонско оружје као да су на истој ватри исковани. – А ви се не бојите.

Обукао се, на разочарење женског дела, и кренуо напоље.

- Посао чека. – објаснио је кратко. – А ви, момци, не будите лењи. Навалите на ове.

Скидајући се, Свето је са усхићењем закључио да је после силних батина и промашаја напокон про идеалан статус у овом граду.

"Уживам заштиту милиције и овог Шипца" кезио се задовољно.

Муса је ушао у бирцуз не скривајући мач.

Празно. Само бармен и пијанац у углу. Није му се то свидело; осећао је јаку жељу да јавно демонстрира своју неуништивост, своју снагу.

"Једну да попијем, па идем даље." обећао је свечано свом егзибиционистичком делу.

- Нешто љуто – рекао је старом конобару прикованом у месту од страха.

- Пола је сипао, пола је патосу дао.

Муса је пијуцнуо, теста ради, па окренуо леђа шанку.

- Хеј Хоћеш ли пиће?

Марко је подигао главу и замагљено га погледао.

- Може.

Келнер је однео и брзо се вратио у сигурност шанка барем он је тако сматрао.

- А могао би да ми очистиш чизме. – провоцирао је Муса. – Платићу ти.

- Немаш тих пара. – Краљевић није ни подигао главу овај пут.

Муса се сатански насмејао, пробрбљао по џепу кожне јакне, пронашао новчић и бацио га за Марков сто.

- Ево – викнуо је. – За тебе је доста.

Марко је чврсто стегао очи као да га боле.

Јер, било је нешто у том звуку.

Кад је погледао на огуљену површину кафанског стола и видео новчић, све му је било јасно иако ништа није знао и ничег сличног се није сећао.

- Леополдус. – казао је. – 1682.

- Шта?

Марко је устао, скинуо ћурак од вучје коже и окренуо га наопако и Муси Кесеџији је већ понешто бивало јако препознатљиво.

Краљевић је дохватио сабљу Димискију са суседне столице, наклонио се витешки и рекао:

- Дакле, ево нас.