Чешкање почиње

И не знајући да је и велики Марко натрчао на женску мину, пао на светлост, дим и гласове Мица и попио дозу неког страшног коњопоја, поставши тако посед "Пете колоније", Нова Мица, вила, Јелена, се освешћивала, прибрала одећу и помало доводила у возно стање. Колико се може.

- Ја одох. – рекла је Муси Кесеџији изваљеном на хладно камење. – Обуци се, сачекај неко време и крени са потрагом. Ноћићеш код Мица, то ћу средити.

Отишла је дрско газећи, осмехнута од увета до увета и уверена у коначни успех вишевековне потраге.

Муса је устао тек кад је и до његових специјалних и de luxe костију децембар прокрчио пут. У џеп је ставио новчић.

Обукао се полако, мислећи ваљда да бесмртност лишава живот сваке журбе.

Рокерски комплетиран, протегао се и задовољно се прегледао.

Раширио је руке и напео мишиће; некакав потмули звук, више вибрација, осетио се надалеко.

Кренуо је низбрдо корачајући као да жели да покрене то смрзнуто тело у тај смрзнути град, као да је то што он чини ходање а све остало бојажљиво саплитање.

Ретки пролазници, пијанци и утекли из треће смене су допуштали да им Мусине оштре очи дотакну њихове телећи и страхом фиксиране погледе.

- Добро вече. – јавио се некој дропљи. – Има ли шта?

Она је писнула, омотала боље свој јевтини капут од рестлова и онесвестила се.

Иако децембар, изнад Ужица је закувало, загромилало. Муња је севнула и киша је осула као некад, у бољим данима.

Пригушено светло, музика и женски гласови провиривали су у суморни свет при судбоносном отварању врата кафића мало уздигнутог изнад улице.

"Прво посао, онда провод." осмислио је Арбанас. "Али тек после пуно провода."

Кад су се врата широко отворила, изгледало је и да су брбљиве јапанске звучне кутије ућутале и погледале у типа који је морао да се сагне при уласку.

Ногу пред ногу, тешко газећи, пришао је шанку и сео на високу столицу.

"Биће белаја." знао је Мишко Џукац, власник, бармен и главни шмекер овог локала.

"Вино."

Глас је био дубок, храпав и довољно јак да се Џуки не нагне према Страшном суду.

- Долази. – звучао је скоро весело.

Узео је боцу 0,71, са пореклом на лажљивој етикети, театрално је показао Муси, отворио је мучећи се и насуо у чашу од децилитра.

Арбанас се није ни помакао.

- Већи суд. – рекао је полако.

Слутећи сигурни белај, Мишо се ушепртљао више но кад му је ненајављено упала републичка санитарна инспекција. Разумљиво: тад је била у питању дозвола за рад, а она се парама не може добити; сад је, осећао је, у питању живот, а ту паре обично нису успешне.

- Ево. – муцнуо је и ставио пред Мусу од пола кила пино рујна вина.

- Хвала. – искезио је очњаке Муса.

Попио је бокал не прекидајући а присутни су, на верујући, гледали и гутањем кнедле помагали странцу у испијању.

Кад је искапио, Муса је пљунуо залепивши једног мотористу шлајмаром и зафитиљио бокал међу флаше скупих пића наџиџане испред огледала.

Срча.

- Вино, рекао сам. – био је језиво љубазан. – слабо ту рађа тај виноград.

Е, ту је већ мотористи пукао филм, јер, ем што је моториста и као такав предодређен за мангаша, већ га и клинци зову Мали Змај. А и у овом кафићу он је тај што тлачи околину.

- Кад га пођубрим с тобом, родиће – рекао је бесно и ставио руку на црну јакну.

Муса је окренуо главу, погледао га тако да се Мали Змај умало није усро и осмехнуо се. Лед.

Устајао је полако и Малом Змају се чинило да ће устајати до бесконачности, и кад је израстао до краја ухватио је несрећног мотористу, подигао га са потпуно испруженом руком и бацио га бокалчетовим трагом.

Онда се окренуо не обраћајући пажњу на крвавог Малог змаја који је јечећи бауљао према вратима.

Церио се злобно. И моћно.

- Ти. – показао је руком на једну рибицу. – И ти.

Разгледао је знатижељно.

- И вас две, и ти плава. – одабрао је. – Скините се.

Оне су се згрануле, погледале у фрајере и газду очекујући заштиту. Даље је био ружан сан.

Муса је поделио пар шамара од којих лудара звони седам дана, заврнуо три-четири ува, цепањем помогао скидање женске поставе и сам се распремио.

Онда је легао на тросед, наредио женскадији да по торбицама нађу прибор за сређивање ноктију, раширио се као епидемија и четири престрашене маникирке су кренула на одговорни посао сређивања Арбанасових ноктију.

Пета, будућа супруга Миша Џукца, стајала је гола и тресла се као прут.

- А ти, срце, – показао је на њ, – ти ћеш да ми чешкаш јајца.

Затворио је очи и предао се уживању, а Џуки је изменио на лицу све боје лајт-шоуа, потегао из фиоке "магнум" купљен од шверцера из Новог Пазара пристиглих у Титово Ужице на студије и на рад у великом броју и скикнуо:

- Јебаћу ти мајчицу

Муса је отворио очи, гости, маникирке и чешачица се пуштећи побегли и моћно оружје је грануло.

Голо тело је љуљнуло на тросед и одбило се као у успореном филму.

Муса је био уплашен упркос вилином испирању мозга.

Гледао је запањено крв и велику рупу на стомаку и ни сам није веровао кад је рана почела са зацељивањем на његове очи.

Устао је, а сви присутни су урлајући и цичећи изјурили на тешку кишу.

Муса је пустио стомак и принео окрвављене прсте лицу.

- Ради. – озарио се.

Сутрадан је у граду била фрка невиђена.

- Позовите војску нико не сме проћи ни тамо ни овамо Још један бесмртни снагатор и ја ћу се убити.

Залупио је.

- У ствари, убио бих се још ноћас да Свето Кланцара није допремио дрогираног Марка Краљевића. – рекао је за себе.

Тип из савезног супа, бркат и ћутљив, "друг Моша", лупкао је оловком по гомили фасцикли.

- Крађе, нестанци, туче, убиства, виле, Марко Краљевић и Муса Кесеџија... Златна књига, алхемија... – набрајао је предмете из повеликог досијеа. – А истрага слаба.

- Да вас подсетим, Марко је у самици, добро увезан. – јетко је рекао Несаломиви. – А сад сте и ви, друже Мошо, ту, па ће све ићи као по лоју.

- Да, да... – мрштио се савезни. – Разговарао сам већ са њим. Готов је. Финито. Уништен човек.

- Је ли? – као зачудио се Елиот Нес. – Ако је он уништен, шта ће остали смртници да раде?

- Не пљескај. – устао је друг Моша. – На врло високом нивоу јутрос су одлучене две ствари.

"Моја оставка – помислио је Несаломиви и било му је врло мило.

- Није. – савезни га је пажљиво посматрао. – Још није. Прво, стиже екипа научника, етнолога, историчара и шта ти ја знам кога све. Тражиће златну књигу.

- Зар и ми?

- Па, – мало се накашљао друг Моша. – ни сам нисам уверен у постојање таквих враџбина, али...

- Добри, добро, – прекинуо га је Елиот Нес нестрпљиво. – Даље.

- Друго, пусти Марка.

Несаломиви је помислио да је то негде забрујао вентилатор. Пропали ауспух. Котлић за воду.

Било какав шум који је донео у његов ум то сулудо значење.

- Опростити, друже Мошо, стварно нисам чуо. – зачкиљио је и начулио уши.

- Чуо си. Пусти Марка.

- Али, никад га више нећемо ухватити

- Хоћемо. Он је ровит. Рањен. – наглашавао је сваку реч. – Потребно је да некако инсценирамо сусрет Марка и Мусе. Ако се њих двојца докаче, лакше ћемо ми тражити Златну књигу, а и постоји шанса да бар један буде елиминисан.

Ћутали су и чекали да Елиот постави право питање.

- А ако се уортаче? – није издржао.

- Неће. – друг Моша није био превише убедљив и гледао је кроз велики прозор. – Гле, почео је снег.

"Јебо те снег." опсовао је у себи Несаломиви.

Узео је слушалицу, чукнуо неколико тастера и назвао чувара.

- Митре, да ти кажем...

- Знам, шефе – расположено је завречао Митров глас. Треба да пустим ову грдосију.

- Откуд знаш?

- Шушкало се још јутрос на доручку.

- Како то да ја никад не чујем та ваша шушкања? – викнуо је Несаломиви. – Сместа га пусти и пронађи комплетну Кланцарину банду

Био је сувише уморан од свега да би залупио слушалицу.

Стао је крај прозора и гледао крупни снег како све јаче пада.

- Ау