Прелазно доба

Зора је некако килаво долазила са истока и град као да није журио да се пробуди.

На небу, у природи, у распуклинама фасада било је мноштво знакова да се нешто несвакидашње дешава и да ће живот у нерадним данима бити све друго него монотон; знаци само потпуним будалама непрепознатљиви.

Не би се могло поуздано тврдити је ли ико од Ужичана схватио дискретне поруке, али има разлога да се сумња: ни проста већина склона тумачењу узрока после очитих последица није дала никакав исказ из ког би се таква спознаја могла потврдити.

Ипак: онај исти рибар који је и раније примећивао необична кретања око Старог града видео је јато дивљих голубова како јури једну врану. Бежала је уплашено кречећи све док није премашила тврђаву и зашла у атар Турице, а ту је стала, просто се укопала у месту, окренула и потерала јато пред собом ка граду.

"Аха." закључио је искусни речни вук и лизнуо кажипрст.

Подигао га је увис и закључио да не дува северац, како је јавио радио, већ западни ветар, Бошњак, и да то неизоставно има везе са цвиљењем паса луталица окупљених око огромне кошчурине.

Рибар је сабрао два и два, па и више, и потпуно погрешно закључио да је дан као створен за криволов на пастрмке на горњем току Дјетиње.

Оно што је у свему овом битно је да је тај скоро неуплетени човек врљао врлетима око Велике бране, омакао се и пао, успевши притом да обори камен који га је погодио у потиљак и убио, што је потпуно довољно да избезуми Елиота Неса, његове шефове и републичку милицију. Дуплирали су снаге, и прогласили највиши степен опасности већ негде око поднева, баш кад је Јелена силазила са Старог града.

Била је врло задовољна сношајем, убиством, материјализацијом тамног двометраша изузетне мускулатуре у једној ноћи. Док је трајало то чувено свитање одлучила је да Гњавеж постане нико други до Муса Кесеџија, Арбанас, по народној предаји већи јунак од Краљевића Марка, који га је поразио захваљујући помоћи посестриме виле.

"Овај пут је и вила на јачој страни." насмешила се лепа жена.

Врло брзо му је напунила главу језицима и особинама, сервирала податке о вечитом третману Мусиног народа као другоразредног, због чега се и он, некад давно, одметнуо и харач чинио.

И вила је грешила, али је избегавала понављање грешака: Гњавеж Муса, окупљен из мртвих јежова, смрсканих ракова, пребијених мачака, усахлих стабала, чворноватих коски, необузданих коња и непокорних сужњева, није знао ни да чита, ни да пише; размишљање му је максимално упропашћено.

"Златна књига, спавање, храна, секс." поновила је Јелена у себи Кесеџијине најважније потребе.

- Јелена. – болно је јекнуо глас.

Стала је, узнемирено.

Из жбуња око путељка изашли су њен отац, његова браћа и сусед из старог краја.

Иако дан, бакље у рукама; иако ова година, глогови кочеви, крстови и венци белог лука.

У вампирску представу није се уклапала шетња у сред бела дана, али мало ко је у овим световима склон детаљима у периодима пуцања срца.

- Јелена, – с муком је рекао отац, – Јеси ли вампир?

Смешила се и било јој је криво што нема очњаке – веселило би је страховање простог света.

- Кажи да си жива сахрањена – преклињао је. – Кажи било шта.

Људи јаких руку су се примицали.

- Смрт смртнима

И то је била команда из људског страха неизговорена: преплашени смртници су прискочили.

Један стриц је пришао с леђа и ухватио је око груди стежући и руке.

Комшија је примакао крст до лица искривљеног од беса.

Отац је, плачући, зарио његовом руком зашиљени глогов колац у срце кћери.

Избечила је очи не испустивши ни гласа и нагло се опустила.

- Изгледа да је готова. – једва је рекао онај стриц који је држао Јелену.

И ветар из женског даха је фијукнуо оборивши им сељачке шајкаче из навике и носталгије ношене и у овом граду; утроба им се смрзла, душа занемела.

Студен је бесно фијукала неко време и сурвала се назад.

- Готови сте. – жена је отворила очи и подигла се. – Појешћу вас непечене.

Групни врисак је заглавињао прем Турици не окрећући се све до куће, соба и безнађа.

- Хахаха. – слатко се насмејала вила, и опет се осетила као Нова Мица, и опет осетила нервозни свраб међу ногама.

Пошла је обалом Ђетиње накожила се право. Помислила је да је та језа окаснели талас задовољства због лепо разрешене сцене са оцем њеног доброг тела, и погрешила.

- Откуд ти то? – питао је професор латинског хаотичног Марка, такође мало напетог из непознатих разлога.

- То пише на једном ковчегу. – објаснио је.

- На Пусеновим "Аркадијским пастирима"? – устао је професор.

Да је знао да је и он једним својим делом био професор, колега овог што паметује, и да су се мрзели као пашчад, Марко би га завалио честитом шамарчином, продрмао и извукао информацију најбржим путем. Овако...

- Није важно где... – с муком је одговорио. – Шта значи?

- " ET IN ARCADIA EGO..." – театрално је изговорио латинац. – И у Аркадији ја...

И ућутао.

- Шта? – после паузе је питао Марко.

- Молим? – пренуо се професор.

- Шта је то тај радио у Аркадији. Мислим...

- Ништа. То је превод.

Јунаку је бивало тегобно рашчлањивање енигматских порука. Поготову у овој ситуацији.

- То ништа не значи. – викнуо је. – Недовршено је.

Латинац га је погледао преко наочара и осмехнуо се саосећајно.

- И ја сам то мислио кад сам први пут натрчао на тај натпис. Нећу ти ширити ни дужити: неки сматрају да је прави исказ у ствари анаграм од првог. "I TEGO ARCANA DEI ". Нећу ти причати ни о Катарима, Темпларима, Масонима, Сионском Приорату...

- Ама, скраћуј – није издржао јунак.

- Одлази Кријем тајне бога.

Краљевић га је гледао с неверицом.

- Хвала. – дунуо је на врата.

Није осећао суровост спољашњег света – идеја да је Златна књига у ствари оригинал Десет божијих заповести, а њен сандук баш шкриња са гомилом тајанствених моћи страшно га је уплашила.

То првих десет корака.

Других десет прешао је спорије; знао је шта би могла бити Златна књига и шта би могао значити натпис, али и даље није појма имао где да то тражи.

Пожелео је савет Макарија. Поглед Јелене. Дервишки плес. У крајњој линији, Селену. Или Младу.

И још штошта је пожелео, и одмах сабрао и одузео: све је то подједнако далеко, јер постоје врата и страже, Тамни вилајети и несношљиви бол усред широких груди.

Пре него што је могао закључити меру глупости садржану у одлуци да се напије, купио је кутију жестине и увукао се у степенице предвиђене за случај пожара, негде у сам врх оближње зграде.

Пио је, брундо, маштао о другим људима у свету изван овог, пио, плакао, пио, пио, пио...