Свето Кланцара и његови трабанти нису имали појма да су управо прокњижили важне поене код органа реда, мира и безбедности. Наиме, Елиот Нес, друг Моша и гомила милицајаца наоружаних машинкама мотрили су на улаз биртије из сигурног мрака оронулих улаза.
- Опасна "Пета колонија"
Наравно, није да није тако: доношење саксонског мача и цео низ повезаних догађаја учинили су да до неугодног упознавања дође.
- Ко су оне луде? – сикнуо је друг савезни.
Инспектор је пропратио прст и угледао Младу и Селену повијене и убрађене, како табају пустом главном улицом. Стале су испред биртије тупо загледане у два горостаса који су, изгледа, уводну борбу водили погледима.
- Нека их. – наслутио је нешто Елиот Нес. – Будите приправни, али их немојте терати.
Две остављене жене су се загледале и климнуле главом, а онда је Селена из торбе извадила црвени конац намотан на кост украдену са турског гробља. По три пута су пљунуле, ни речи не говорећи, па су га размотале и направиле велики круг преко целе улице са биртијским вратима као одсечком.
Ветар је свирао и носио конопац, а оне су га упорно и немо враћале и затрпавале снегом.
По обављеном послу су погледале и разишле у супротним правцима.
- Да их пратимо? – пригушено је питао неки плави балавац са откоченом машинком у рукама.
- Нека их. – одмахнуо је Несаломиви. – Знам које су и где их можемо наћи.
А унутра, и пламен у "Краљици пећи" је стао. Конобару ни срце није куцало.
Сва обамрлост изазвана сломом, алкохолом и хемикалијом нестала је чим је Марко стегао дршку сабље из Дамаска и потпуно сабрано је гледао у изненађеног Мусу.
Ипак... Постојало је још неко недефинисано осећање блискости негде иза тог оштрог погледа и љутитог лица.
- Јачи сам. – зашкрипао је Арбанас.
- Бољи сам.
Муса је извадио оружје из једне футроле и поставио га пред своје лице.
- Потребно је само да ти одсечем главу. – смејао се злокобно. – Ионако се није богзна исказала.
Коракнуо је нагло у леву страну, грозно крикнувши и покушао да потпуно испруженом руком обезглави противника.
- Исусе – прекрстио се млади милицајац, што није остало непримећено од будног друга Моше.
Марко је ескивирао, левом руком дохватио столицу и хитнуо је ка типу у црном. Кренуо је за њом са делићем секунде закашњења, прорачунатог, и кад је Муса десном руком уклонио столицу од главе схватио је да нагли бол из стомака обавештава о продору мача и крви. Јекнуо је и левом руком одгурнуо Марка тако силно да је Србин пао на леђа оборивши сто.
- Свињо... – Муса је кренуо к њему миришући сопствену крв са руке.
Напао је нагло, моћним кружним потезом, али Марко је успешно блокирао. Варнице и звук метала дотукли су конобара и он се срушио онесвешћен.
Падао је ударац за ударцем и сви су били блокирани; ипак, Марко је био принуђен да се повлачи.
Опкружили су целом биртијом и Краљевић је закључио да ће се боље супротставити на отвореном, отворио врата и одмакао неколико корака.
- Бежиш курво кад те Муса цепа – подвикнуо је Арбанас и пожурио за њим.
Марко га је сачекао на средини невидљивог круга.
Муса је подигао мач изнад главе и опет заурлао уз ударац. Јунак из легенди, српски спас од сопствене слабости и узданица пијаних, поставио је своје оружје тако да су се после дугог варничења сечива укрстила у самом корену, изнад дршки.
Обојица су се напињала из петних жила, призивајући виле, Тамне вилајете, Богове и Алахе, дрхтећи од напора и беса, узалуд. Пат.
И као да је нека струја шинула кроз мач и сабљу окружујући борце ауром и блескајући плавичасто на све стране, и као да су крици ишчупани из плексуса припадали страшним алама; снег се у кругу топио.
Нестали су уз тешке вибрације ниских фреквенција и стоструко умножени јаук ветра.
- Одоше. – згрануто је промрсио друг Моша. – Они су натприродни, утваре
"Ти ћеш да ми кажеш." помислио је Елиот Нес преврнувши очима.
Кад су органи вида опет били на правом месту, умало нису напустили лежишта од страве.
На сред главне улице стајали су Мехмед и син трговца Шиљића, Фочака, обучени лако, баш прикладно за лето и ватрени посао у који су кренули.
- Аааааааах – урлао је Мехмед препознавши силуете куће ужаса и хладне светлости из ноћних мора које су га у задње време опседале.
- Добро је, добро је... – умиривао је Несаломиви своје момке и себе. – Бар неће наићи онај са "мерцедесом" Блокирали смо улицу.
- Клинац неће. – прогутао је кнедлу друг Моша. – Погледај према семафору.
Са запада, негде из правца Старог града, Теразија или Коштице клизила је поворка полупразних црних "мерцедеса", прошла кроз попреко постављени патролни ауто из ког су изјурили милицајци на ивици хистерије.
Ишли су полако, као за параду, и Турци су стали у неком глупом раскораку, отворених уста и затворених мозгова, неспособни да крикну до неба.
Поворка је прошла и кроз њих, ужаснуте и паралисане, и нестала ка Доварју. Ка истоку.
Сви присутни су неко време стајали без намере да се покрену – интензитет догађања је растао, изгледа, без намере да ладне мало.
Несрећни пиромани су се први тргли, потегли хладна оружја и заврискали да се охрабре и изазову било каквог телесног непријатеља да се појави.
Неком милицајцу су попустили живци и искорачио је из улаза, откочио аутоматску пушку и сручио цео оквир у промрзле Турке. Запраштало је са свих страна и трајало све док разум није надвладао и утувио страху да су необични гости из давнина пуни олова.
- Шта сад? – савезни је изгубио сигурност и уплашено погледао инспектора.
- А сад, иста прича.... – јетко је рекао Елиот Нес. – Неко време ћемо утврђивати идентитет и закључити да је један од њих по трећи пут настрадао за последњих неколико дана. После фуртутме и нервирања, тела ће нестати, наши драги бесмртници ће се вратити. Можемо да их вежемо ланцима...
- Не, – одмахнуо је друг Моше, – шта би смо и да их ухватимо?
"А овако могу пронаћи и Златну књигу." довршио је Несаломиви неизречено.
Марко се по трећи пут обрео у врелој летњој ноћи 1862. године.
Окренуо се на све стране, разјарено, тражећи противника и тргао се на уплашени узвик из воћњака.
- Ово није... Ааах
Марко се припремио за борбу: знао је да је Сали остао без деснице и ко му је одсекао.
Из воћњака се зачула ломљава и топот: Турци су бежали куд који.
- Овде сам. – јавио се дубоки глас и сечиво саксонског мача је бљеснуло.
Метали су зазвонили и забрундали, псовке су умножавале почетни бес; умови сужени жељом за противниковом смрћу нису регистровали ватру, пуцкетање боровине, крике, плач и пушкарање.
- А шта велиш за ово? – шкрипнуо је Муса и замахао градећи полазну позицију за почетни ударац.
И стао.
Марко је одмах схватио да са са Арбанасом десило нешто неочекивано и, природно, одмах покушао да то искористи. Прилично се изненадио кад је схватио да је и сам паралисан: ни трепавицу није могао да помери.
Шеик је ушетао међу њих.
Био је бестелеснији него обично и изгледао је мало разочарано.
- Дакле, и слепо црево би прогледало за ово време, а ти све гори. – рекао је прекорно укоченом Марку.
Србин је покушао да му каже да није баш тако, околности, подвале, преваре и те ствари, али није могао ни реч да изусти.
- Доста си говорио, а мало рекао. – махнуо је руком Мухамед Мухидин Мустафа. – Немој да мислиш да би бог зна шта, али неке ствари и енергије су се сложиле тако да се ипак опет видимо. Нећу много гњавити: нико ти више неће директно помоћи.
Испод Марковог непокретног лица заиграли су и очај и нада истовремено.
- Васкрсни своју вучју природу. Или ћеш успети, или пропасти к'о велики јебач.
Дотакао их је истовремено и обрели су се на кијамету савременог Ужица.
- Пуцај – отегло се другу Моши и аутоматске пушке су опет запраштале.
Јуначка тела су се трзала, Муса и Марко су кричали и истовремено су закључили да бол не прија ни бесмртницима.
А и борба је била сувише нерешена.