Једна политичка глава

Мразно новембарско јутро је сваку помисао о устајању из топлог кревета чинило мрском. Нарочито из пуног кревета.

Ипак, славска сала у којој је одржана и прошлонедељна пашиновачка журка била је пуна.

Мистериозно испребијана екипа невидљивих је седела на окупу и ћутке трпела провокације Младе, Дојчина, оркестра "Нова калафонија" (на срећу, без контрагитаристе опасног на језику: на крају весеља Рада је протрчала кроз његов полураспаднути инструмент), Луде Насте и Тоше, категоричног у тврдњи да је дошао у својству посматрача.

Кад је Марко ушао, ућутали су.

Сео је и наредио Селени да донесе вино, мигом.

- Да се разјаснимо. – рекао је. – Ја сам Краљевић Марко и тражим Златну књигу. Ко не жели да се маши, не мора; ко буде сметао, неће дуго. О парама не морате мислити.

Одбачени су ћутали и даље.

Нису били толико глупи, пијани, луди и слепи да не примете да је тај брко од преко сто кила живе ваге пореметио стварност и омогућио продор свему и свачему.

- Кад је потрага за било чим у питању, – поправила је Наста мараму – ја сам за.

Прибојка је ушла и наточила, што се позитивно одразило на даљи ток историјког заседања.

- Јебига, – подигао је чашу Пилот – избор нам и није богзна – да пропаднемо као пашчад, просећи за кору хлеба и лошу ракију или да нам пандури намерају коске због прикривања кривичног дела убиства, паљевине, хулиганства и, вероватно пљачке.

Звездочатац је подигао поглед у ољуштени плафон, чађав и прошаран отисцима остављеним на недокучив начин и дао кратак астролошки извештај:

- На крају смо живота, матори, сем ове девојке и Дојчила, а били смо нико и ништа – ово је прилика да се отплатимо.

Бучно су се сложили, Цигани су засвирали једну сетну а Марко је поделио паре и задатке:

Рада и Тоша Слепац, убачен у комбинацију због свог колико – толико прихватљивог спољашњег изгледа и познавања свих занатлија и дућанџија у граду, задужени су за набављање вучјих кожа од ужичких ловаца и брзог шивења ћурка и капе код шнајдера на Царини;

Луда Наста ће наставити оно што је и досад радила; код старих Ужичана, историчара и залудних распитиваће се о благу, локацијама објеката и кућа богаташа, лопова и светских путника о задњим столећима, с освртом на Златну књигу.

"Нова калафонија" ће свирати ту и тамо и пажљиво мотрити код које су се сиротињске младе изненада појавили дукати, ко наручује песме пуне дерта и плаћа златом и има ли ико да збори паметно;

Млада је добила наређења да набави димије и мараму и упусти се у гатање по периферији и селима расутим по околним брдима, слушајући пажљиво сеоске легенде и приче о изненадним пропастима и обогаћивању појединих породица;

Дојчило је обавештен да му је патриотска дужност праћење шверцерских ланаца у овој сложеној ситуацији и уочавање предмета који су некад могли бити коришћени у ритуалне сврхе, књига купусара; контрола папира у којој месари завијају робу додата је као узгредна делатност Баха ради;

Зарумењена Селена је знала свој дуг без обзнане.

Потом је идол луда, деликвената, пијанаца, курви и, бар по дефиницији "напаћеног српског народа", огрнуо бушни капут и сишао у центар.

Ишао је трудећи се да буде неупадљив, што се граничило са неразумношћу; отприлике, као кад би један добро држећи вук убеђивао јагањце да је јелен жељан росне траве. Људи су се окретали очију прилепљени за горостасно тело непокореног држања.

Није ни Марко мутав – приметио је неколико сашаптавања и хладни ветар-бошњак му је донео реч "Краљевић" отргнуту са усана легендарне ужичке оговараче.

"Мораћу пажљивије да се крећем." закључио је. "Бува је пуштена."

Свратио је до трафике, купио "Политику" и пресавио је на четири дела, пензионерски, таман да стане у отромбољени џеп пространог капута. Наставио је улицом према Каменом кориту и после неколико корака стао.

Замишљено је погледао оловно небо, регистровао правац кретања проређеног јата црних птица и извадио новине из џепа.

Погледао их је са свих страна. Ништа му нису значиле.

Уздахнуо је, списку мистерија и неразјашњених поступака придодао и ову глупост и бацио "Политику" у канту за отпатке.

- Лепо. – рекла је Јелена, једна од пет кћерки досељеника из Босанских брда у Турицу, котлину са друге стране Старог града.

- Молим? – погледао је Марко у њу и изазвао уверавање стида здравим руменилом.

- Мислим... То што сте бацили новине у канту... Мало ко води рачуна...

Промрсила је још пар реченица, неразумљивих, вероватно извињење и опроштај и ситно газећи пожурила на улицу.

Марко је погледао новине, па за њом, па у небо и приликом спуштања погледа на прозору угледао жену која му је љубазно помогла у потпаљивању трафике. Очи плаве, големе, зачуђене – руком му је дала знак да причека.

- Траже те. – рекла је кад је сишла гледајући га без трептања. – Сведочила сам.

Ћутке је мирисао чисту кожу и неке оријенталне парфеме.

- Била сам ту, код пријатељице, и која срећа...

Могао је да са клади да испод те хаљине, преко које је огрнула бунду, нема ништа.

- Муж ми је утицајан... Може ли помоћи.

Ма, да провери?

- Могу ли ја теби помоћи? – рекао је храпаво, скоро режећи и опет јој додирнуо образ, баш на исто место које је пипкала сатима после невероватног призора аранжираног од тог... тог... Тог.

Прогутала је пљувачку и брзо потврдила главом, осећајући како се јавља пријатно голицање у врху носа као да ће кинути.

Ушли су у њена кола, пробраздили градом до куће са високом оградом, гвозденом, уљудно се јавили аларму и ушли у – музеј.

- Идемо на спрат. – повукла га је.

А горе, као да су у цркву отишли – иконостаси, свећњаци, распећа.

Скоро да му је било непријатно да режећи исцепа скупу хаљину и обори је на раскошну серџаду, али обећао је.

Цвиљење, уједање, опет режање, вриска.

Те вечери, после поновљених испуњавања обећања, у уметничком салону седео је чудни скуп и пијуцкао домаћу шљивовицу, препечену, задњи хит.

Тодор, муж жене и син отаџбине, био је обучен у кућни мантил и пушио "хавану".

- Марко, кажеш. – прекинуо је тишину.

Брк је потврдио, а уметник I и уметник II, један ликовни други драмски, оба брадати, значајно су се згледали.

- У крајњој линији и није важно да ли је или није. – мудро је закључио уметник II. – Шушка се да јесте и да је одзвонило некрстима.

- Србине, – дубоким гласом се јавио I – дошао је наш час

- Имамо једну незгоду, Несаломивог. – Тодор је пажљиво стресао пепео са "хаване". – Ипак, потрудићемо се да истрага не буде превише ажурна.

- Имаш ли какву жељу, потребу? – интересовао се II. Можемо ти много омогућити.

Марко је удисо ваздух спреман да прича и пита о Златној књизи, Тамном вилајету, вили, силама тмине које плету мрежу над овим градом у долини, порушеним светилиштима, благу скривеном по мрачним подрумима и богатим становима и рекао:

- Наспи још једну.

- То – скочили су уметник И, уметник II и Тодор. – Види се да си прави човек, да си наш

Напунили су чаше и наздравили, напунили, наздравили, а после су заборавили чаше и пунили желудац директно.

Српска тројка је плакала над тужном судбином свог народа, помињала Косово и гледала у Марка са надом у очима, а њему се све згадило толико да није пошао за напаљеном Тодоровом женом горе док јој је муж повраћао уз помоћ I и II.

Устао је као да бежи и пожурио ка излазу.

У глави је чуо звуке куцања у дрво.

Пред вратима, застао је.

"Здраво." рекао је жутилу у којем се нашао по изласку. "Има ли кога кући?"

Одговорио му је фијук ветра и завијање вука.

Мало се скупио и пошао полако напред. Знао је да се назад не може.

Жутило је заменио снег, шумарак и пропланак, и завијање се примакло.

Раширио је ноздрве јер му је ветар донео мирис чопора који је долазио. Срце му је залупало као у зеца – нису помагала ни самоуверавања да је бесмртан, моћан, и да му те шугаве стрвине ништа не могу. Плашио се.

Окренуо се око себе и закључио да му је једина шанса големи храст кужњак. Био је брз.

Чопор се завијајући примицао и ускоро избио на пропланак. Животиње су поседале у круг и умириле се.

Из шуме, дрвета, камена или неба је изашао старац седе косе и браде са торбаком око рамена.

- Ту сте, хртови моји. – помиловао је предводника.

"Свети Сава?"

Старац је из торбе вадио храну и делио вуковима, милујући их и нежно говорећи, и кад је нахрани задњег, затворио је торбу и спреми се да пође, из шуме је шепајући изашао хроми вук.

- Опет си закаснио. – чучнуо је старац. – Шта да ти радим?

Животиња је цвилећи ставила до знања да је на измаку живота.

- Добро. – устао је старац. Ти ћеш појести оног на храсту

- Што мене? – завапио је Краљевић. – Има и горих

- Рецимо, – окренуо се старац према њему – због тебе је данас убијен један вук.

- То ти није сметало пре шесто година.

Старац је стави руку изнад очију као да му светлост смета.

- Сиђи часом. – наредио је.

Марко је скупио храброст и појавио се на пропланку.

- Ти си Свети Сава? – питао је.

- Да, и тако се то може рећи. – одговорио је седи човек. – А ти припадаш култу вука, двоструко.

- Молим?

- Видим те: ћурак од курјака и капа, обред обављен ма врху суре планине у присуству чопора од сто вукова – то је једном; видим те; рођен у слабој лози и провучен кроз вучји зев – то су ти усне од вука одсечене непосредно по убијању – уз регуларан обред – то је два. Вучје име не носиш јавно, већ тајно, само у кругу уже породице и ретких припадника култа вука.

- Не разумем... – у Марковој глави се све мутило. – То два пута не разумем...

- Нема везе... И није сваком разумевање дато.

Старац је опет чучнуо крај унесрећеног ћопавог вука.

- Ех, несрећо... – стезао му је кожу на врату и потиљку. – Нећу ти дати овог, наш је.

Затворио је очи и заљуљао се. Животиња га је очајнички гледала.

- Има пуно злих људи, знаш... – нежно је говорио хромом вуку. – Али, нису сви за уклањање. Иди на Златибор и потражи своју храну. Препознаћеш га.

Чвркнуо је гладницу по глави и показао му правац.

- Како двоструко? – Марко је био све узнемиренији. – О каквим именима причаш?

Старац га је гледао у очи као да нешто у њим тражи. Животиње су једна по једна устајале и нестајале у шуми, полако.

Мукло завијање је испунило цео свет.

- Није ти још дато да сазнаш. – оцени је стари, махнуо руком и све је нестало.

Мрак.