Поглед кроз вилу и Фатмира

- Ти мало, мало, па у несвест. – Фатмир је озбиљно гледао у Марка. – Сад бар ниси го.

- Где сам? – прошкрипао је велики јунак без мане и страха, придигао се и осмотрио околину.

Стари град.

- Затеко сам га јутрос. – турски војник је устао. – Занимљиво, тебе и још неких ствари се сећам и после мојих мрачних ноћи. Јеси ли понео ону карту?

- Ладни мало с том картом и судбином Велике Турске

Марко се сећао свега и то га је чинило мрзовољним.

Фатмир га је чкиљаво посматрао.

- Добро каурине. – сложио се. – Доста је.

Хладни ветар из рупе је изненадио обојицу – звиждук мора да се чуо до града сигурно скривеног у магли.

"Марко..." шапутао је. "Марко.."

Фатмир је презриво пљунуо и отишао ка бедему наднешеном над Ђетињу. Од хука воде причињавало се да стотине дечијих душа цвили.

"Марко..." свирало је грдосији до ушију.

- Ко сам ја? – урликнуо је.

Преко пута кањона окренуо се неки залудни рибар, констатовао да ће Стари град прокњижити још једног самоубицу и наставио пут ка Рајским отоцима.

"Марко Краљевић, племенита соја, снаге невиђене." умиљавао се глас. "Људима. Бесмртник."

- Значи, ако бих скочио доле, – показао је хладне воде – ништа не би било?

"Поломио би се и за неколико минута опет изгледао као нов. Само раздвајање тела и главе на неко време може те потпуно уништити."

- Откуд ти овде? Где су ми Шарац, стара мајка, верна љуба, јунаци побратими, рујно вино? Ништа ми није блиско у овом чудном свету.

"Пропуст..." уздахнула је вила. "Опозван си из смрти да би извршио задатак важан за поновно успостављање владавине магичних сила. Пренећу ти податке важне за сналажења у овом времену."

Зафијукала је ледено и Марко се укрутио и затворио очи; Капци су плесали док су очи пратиле слике из знања Рата Мунигуза, уши су примале нежни глас који је све то коментарисао.

И за вилу је представљало ментални напор да елиминише све што би Марку могло одати ко је био и усмери бујицу назива ствари, функција уређаја, валутних курсева, политичких пикантерија везаних за актуелне чаршијске и савезне руководиоце, адресе лаких жена и тешких мушкараца и прецизан списак места на којима се окупљају усамљени.

Задовољно је приметила изванредну поткованост покојног професора легендама, народним песмама и недовољно разумевање скоро очитих порука из Тамног вилајета увијених у бајке, приче о вилама и вампирима и шаљиве песмице.

Посао је завршила одавањем места на којима се још може успешно ловити џетињска пастрмка, како је треба пећи да се добије реш покорица и укус ван памети и нагло се повукла који метар даље. Марко умало није треснуо на леђа због наглог остајања без ослонца.

- Златна књига. – отворио је очи. – Шта је то?

"Да знам, не бих тебе оживљавала и спремала за трагање. Све је на теби."

- Добро. – рекао је механички не налазећи ништа што би личило на добро у овој ситуацији.

"И нађи ми женско тело у које могу ући." наредила је. "Ужелела сам се додира."

Ветар је заурлао до облака и сурвао у рупу.

И не знајући зашто, Марко је одахнуо.

Кренуо је ка излазу из старе тврђаве и крајичком ока (опет) спазио Фатмира: Турчин је седео скрштених ногу и клатио се напред назад.

Пришао је и заинтересовао се:

- Шта то радиш, Фатмире?

Стражар изгубљен у времену је певао отегнуту мелодију на неком непознатом језику.

"Каурин" пође руком ка рамену прилике испред њега и не дотаче ништа.

"Па, он и није баш присутан." сетио се и звизнуо кратко из све снаге.

- Шта је ? – љутнуо се Фатмир.

- Шта то радиш?

- Гледам моје Ужице.

- Можеш то и без завијања. – показао је Марко руком долину.

- Каурине, Моје Ужице гледам

- И шта видиш?

- Мале, Џамије и текије, мост Мехмед-бега Касапчића, мусали за Бајрам-намазе на Межају, излетишта. – занесено је говорила утвара. – Трговине, сокаке, караван сераје... Људе.

Марко га је погледао неповерљиво – његове очи су регистровале облакодере и асфалтне земље загушене аутомобилима.

- Да ти као мали ниси ношен па испуштен? Ја видим сасвим нешто друго.

- И ја до малочас – она неверица ме је закачила једним дашком и многе ствари су ми постале видљиве. Погледај кроз мене. – устао је.

Јунак је стао уз заборављеног војника и умало опет није пао у незнање; у самој тврђави све је било као у Фатмирово доба.

- Кула 0 дрвене столице са сто педесет шест степеника који воде до Ђетиње. – радосно је рекао и закренуо се за прав угао – Мала џамија Ебу'л Фетха, за потребе посаде.

- А Златна књига? – ипак је питао Марко.

Фатмир се тргао.

- Златна књига?

Гледао је запањено.

- Многи су је тражили, и слабо ко главу сачувао. – рекао је најзад. – Потражи Мухамеда Ужичанина, он ће више знати.

- Ко је тај?

Војник га је погледао као бег просјака.

- Мухамед Мухидин Мустафа, звани Мухамед Ужичанин, – нагласио је сваку реч – велики дервишки шеик. Међу следбеницима је имао и Турака и Срба, и залагао је за заједничко мирно живљење. То се није свидело оштрим Турцима и наместили су му игру. Убијен је пре двеста тридесет – четрдесет година, ако сам се исправно дозвао у времену.

- Мртав је? – разочарао се Марко. – И шта да радим? Да га зовем по гробљу?

- Хахахаха Мораш га звати тише, много тише. У себи. Ако те чује, доћи ће. Такав је Мухамед Ужичанин – помаже којекоме.

- Баш ти хвала. – Којеко је гледао у небо.

Опет је снежило, а то му се није свидело ни док је жив био.

- А Турска ти и није нека. – ујео га је. – Напротив, мала је. Ни делић оне империје коју ти волиш и у коју се кунеш.

- Лажеш.

- Погледај. – Марко је клекнуо, узео дрво и почео да црта карту по земљи. – Ово је Србија, уједињена са другим земљама у Југославију. Ово Грчка и Бугарска, Турској је ово овде остало.

Фатмир је увређено окренуо главу одбијајући да прихвати ту гнусну лаж и Марко је отишао.

- Боже, будала

Отишао је журно својој кући трудећи се да не обраћа пажњу на снажне момке обузете тајним утоваром злата.

- Хеј, матори, имаш ли ватре? – нагло се окренуо један плави, два са два.

- Имам. – рекао је Макарије и из широког рукава извадио малу флашицу са налепницом "Екстракт малине", бацио на земљу испред дрзника и ватра је сукнула.

- Види ово